Objektivom po Srbiji - Manastir Rakovac, ono mesto koje ostavlja utisak već na prvi pogled

Legende se prepliću i po Fruškoj gori, samo da ne bude zabune.

Ova lepotica od planine, i ponos pre svih Sremaca i Novosađana, krije obilje legendi na gotovo svakom koraku, a kako je prebogata pre svega jezerima i manastirima, nekako mu i dođe logično da se pokoja legenda zaplete i među zidine nekog od brojnih manastira.

No, kada se dve legende počnu preplitati unutar manastirskih zidina, shvatimo da smo se i sami zatekli pred nekakvom nerešivom enigmom - koja je od legendi tačna.

I tada su ona najprostija rešenja ujedno i najefikasnija.

Pa da, nećemo se ni upuštati u to koja je legenda tačna, zaključićemo da su nam obe dovoljno tačne i dovoljno intrigantne, te samim tim i zanimljive, i krenućemo dalje.

A dalje je podjednako interesantno kao i ono pre toga - legenda će nam reći i kako je nastao jedan markantan danas ženski manastir, a za ostalo ćemo se poslužiti istorijskim činjenicama.

Elem, legende se slažu da nekada davno, još u Srednjem veku, tačnije negde krajem petnaestog veka, u službi tadašnjeg despota Jovana Brankovića, u činu komornika u fruškogorskim šumama sa severne planinske strane, stolovao je izvesni Raka Milošević.

Legende dalje pripovedaju da je upravo na mestu današnjeg manastira upravo taj Raka odstrelio jednog jelena dostojnog daljih dešavanja. A, baš se u pogledu tih dešavanja legende i razilaze.

Prema jednoj, jelen kao simbol monaške čistote, predstavljao je izvestan greh svome lovcu baš zbog svoje simbolike, te je u želji da okaje taj greh, na tom mestu podigao malu crkvu manastirskog karaktera, i nazvao je taj kompleks svojim imenom.

Ona druga legenda koju je prihvatila i zvanična Crkva, veli da je iz zahvalnosti Bogu na ulovljenom jelenu, podigao tu manastirsku crkvu, i nadalje se sve slaže sa onom prvom legendom.

I, ruku na srce, meni nimalo ne smeta što, evo, dve legende unutar šestovekovnih zidina, bešumno i uporno traže svaka sebi sledbenike i one koji će se baš nekoj od njih i prikloniti u verovanju.

Bilo kako bilo, legende su tu da opišu ovaj manastir sve do sredine šesnaestog veka kada dalje istorijat preuzimaju pisani zapisi, a prvi zapisi u turskom poreskom popisu, započinju priču o sudbini ovog manastira.

Već u narednom, sedamnaestom veku, pisani tragovi nam pripovedaju tešku sudbinu u kojoj su dominantna turska pljačkanja manastira, i sugerišu da je čak u nekom periodu ovaj sveti objekat bio i napušten na neko vreme. 

Da, mračna vremena nisu nimalo štedela ovo zdanje.

Da li je postojao nekakav konkretan razlog što je toliko puta manastir Rakovac bio pljačkan?

Moglo bi se pretpostaviti da je reč o spletu razloga, a prvi u nizu razloga, ja lično vidim u činjenici da se manastir, baš kao i danas, nalazio na važnom putu koji vodi sa jedne strane od Vrdnika, preko utvrđene kule, pa sve do dunavskih naselja poput Beočina ili Banoštora, i samim tim je bio ne samo laka, već i verovatno nezaobilazna meta mnogim turskim pljačkašima.

Drugi razlog je verovatno uloga manastira koji je pored očuvanja duhovnosti svog naroda, nesumnjivo radio i kao prepisivačka škola, te je verovatno njegov duhovni uticaj bio i dosta širi od lokalnog, a to političke prilike za vreme turske vladavine ovim krajevima, vide kao nepoželjno, te je stoga verovatno i bio češće od ostalih manastira pustošen i pljačkan.

I zbog svoje izloženosti, i zbog svoje aktivnosti.

Da nisu u pitanju samo turski zulumi nad ovim manastirom, posvedočiće i oba Svetska rata, i dok će u prvom, takozvanom Velikom ratu ovaj manastir pretrpeti pljačku u razmerama koje dotada nikad nije iskusio, u onom narednom, još većem ratu će ponovo neke aktivnosti biti ključne za njegovo razaranje.

Naime, posle pronalaska ilegalne partizanske štamparije, manastirska crkva i zvonik su minirani i razoreni u znak odmazde.

Iako je procvat ovaj manastir generalno istorijski posmatrano doživeo tokom osamnaestog veka kada je obogaćen i oslikanim ikonostasom, ali i impozantnim baroknim zvonikom, te u najvećoj meri prepoznat kao značajan centar duhovnosti ovog kraja u kome je i manastirska crkva posvećena Svetom Kozmi i Damjanu postala redovno posećena od strane vernika, ovaj manastir zabeležiće još jedan značajan vek u svom postojanju.

I biće to upravo ovaj, dvadesetprvi vek.

Na samom početku Veka, započeta je obnova i izgradja konaka koji okružuju manastirsku crkvu sa zvonikom, i daju mu ovaj današnji markantni i karakteristični izgled, jer upravo do samog puta, sa mesta na kome ga svi mogu videti, nalaze se upravo novoizgrađeni konaci.

Istina, nije ni prethodni vek bio obeležen samo razaranjima i pustošenjima, jer pred Drugi svetski rat, Manastir je poklonio određeno zemljište u svrhu podizanja dečijeg oporavilišta, prihvatajući na taj način najširu odgovornost za dobrobit naroda kome je služio, dok je značajna i poslednja decenija tog veka u kojoj je započeta i najvećim delom završena obnova manastirske crkve.

I konačno, iako manastirski zvonik danas ni približno ne izgleda poput onog miniranog i razrušenog, a crkvena kupola odudara od nekadašnjeg izgleda, srce i duh manastira uveliko je održan, ponajpre kroz obrede i liturgije koje se tradicionalno održavaju ovde.

I manastir danas živi svoj novi život, pruža i prima ljubav svojih vernika, namernika i prostih posetilaca i poštovalaca, i naprosto je teško odoleti proći ovim putem, a ne zastati i pokloniti se pred njim makar i jednom radoznalom turističkom posetom, ako ne i duhovnom, namenskom.

Objektivom po Srbiji - Park prirode Ponjavica, još jedna oaza uživanja u južnom Banatu

I odmah na početku ove male, ali lepe sage, čeka nas dilema koju bistre decenijama, a verovatno i jače od toga, svi starosedeoci koji žive u području zaštićene zone prirode, poznate kao Park prirode Ponjavica.

A ta dilema počinje zapravo - trilemom.

Da li je taj vodotok kraj koga najčešće kuvaju u kotliću riblji paprikaš ili pasulj, baš neka prirodna laloška ponornica, ili je možda kanal koji je još Carica Marija Terezija napravila, ili je to samo neki rukavac Dunava koji se lukavo šegači vekovima sa meštanima, ne nestane, pa se pojavi...

Teška je to zapravo dilema...pardon, trilema kako već naglasismo, a naročito kada postane usamljena tema, toliko puta već prežvakana, taman da i usred sna, znaš ko koje mišljenje o njoj ima, jer se svi dobro znaju međusobno, i jer svi ovde vole svoju Ponjavicu podjednako, ma šta o samom vodotoku mislili.

Stoga je nekako i ponajbolje da Ponjavica ne otkriva još sve svoje tajne, pa makar se mislilo da je jezero, jer jasnog izvora, a ni ušća nigde na vidiku nema.

No ono što jeste na vidiku, zaista vredi sačuvati i uživati u tome.

I nekako se u nekom momentu i državna briga dotakla Ponjavice i proglasila desetak od vidljivih petnaestak kilometara zaštićenim područjem. Najvećim delom u drugoj i trećoj kategoriji, ali postoje i delovi koje obuhvata i prvi, najviši stepen kategorizacije zaštite prirodnih dobara u svojstvu Parka prirode.

Labudove, čaplje, ali i lasice i druge stanovnike ovog područja to i bez njihovog znanja, čini prilično zaštićenima takođe, a trenutno jedini mračan oblak koji se nadvlači nad idejom očuvanja ovakvog lepog komada prirode, jeste mulj koji se mestimično gotovo nekontrolisano zadržava i vremenom će izmeniti postojeći ekosistem.

Ovaj lepi i skriveni kutak nalazi se na samom jugu Banata, tik do Dunava, a svega petnaestak kilometara od Pančeva udaljen. Do najvećeg broja interesantnih detalja ovog parka prirode može se doći lokalnim i sasvim solidnim asfaltom, ali ne smemo da zaboravimo da pravo zadovoljstvo nose tek prvi koraci koje napravimo, a ponajbolje je da te korake načini bosa noga.

Da, onaj osećaj trave pod bosim tabanima, to je ono što toliko potcenjujemo da nam svaki sledeći korak bez obuće, deluje kao jednom omanje životno iskustvo, ponekad čak i katarzičnog karaktera.

Sad, složićemo se, takav osećaj pruža skoro svaka trava na skoro svakom bosom tabanu, ali ova ovde zaista nekako zove da se izujemo. Mislim, kad smo već tu, jelte...

I onda kad već jesmo tu, pa se još i jesmo izuli, i kada svaki korak širi telom te koncentrične krugove zadovoljstva, a zašto ne bismo malo seli na obalu...pa, i malo smočili noge, zar ne?

Sve se to ovde može, i sve vuče jedno drugom...

I šta se onda može u tom Parku prirode raditi?

Ma svašta, ako ćemo u dve reči.

Naravno da se može pecati.

Kome je do toga, naravno.

A može se i okupati, postoje zgodna mesta i neka plažica čak.

Može se šetati, dosta je zgodno za šetnju, a mogu se i posmatrati ptice i priroda, lasice, možda i poneka zalutala nutrija ili štagod drugo. I za posmatranje postoje mesta, izgrađeni drveni vidikovci.

A može se i divaniti sa meštanima svukud uglavnom.

Druželjubivi su, ponosni kada im nahvalite Ponjavicu, i uopšte su dobro društvo od koga uvek nešto novo može da se sazna, pa čak i nauči.

I teško da će nekoga naučiti kako od crnog duda načiniti Ponjavičku dudunamu...a, što je jedan zanimljiv naziv za dudovaču, samo nemojte pred meštanima baš tako ogoljavati stvari. Ne znam bi li se uvredili, ali je najbolje nikada ne rizikovati osmeh, taj skupocen i sve deficitarniji signal sreće i zadovoljstva na ljudskim licima.

U svakom slučaju, zadovoljstvo im je kazati da u svojoj Ponjavici imaju preko dvadeset vrsta ribe, ali da imaju čak i vidre. Da li su ih baš videli ili samo znaju da su tu, teško je proceniti, jer vidru nije lako ni videti baš, ako ćemo iskreno, ali mnogima je prisustvo ove grabljivice znak da je voda veoma čista.

Možda je epitet najtoplijeg područja u Vojvodini delimično zaslužan za tu floru i faunu, jer u ovom području je prosečna godišnja temperatura čak dvanaest stepeni iznad nule, a preko stotinu sunčanih dana godišnje takođe je značajan podatak, ali svakako je najzaslužniji za to izobilje flore i faune jedan drugi faktor.

Saradnja čoveka sa prirodom. I to onakva saradnja koja garantuje obema stranama dugoročne dobrobiti. Danas se takav način ophođenja naziva održivim, iako taj izraz ovde, na ovom mestu i među ovim ljudima nedovoljno opisuje taj njihov odnos. U tom izrazu nedostaju značajne tople boje da bi se iz njega razumeo odnos ovdašnjeg čoveka i prirode, i to onako kako se ga se može videti i doživeti kada se zaputimo svega nekih četrdesetak kilometara od Beograda, sledeći lenji tok Dunava, i petnaestak kilometara od Pančeva, prepustiti ga njegovom putu dalje ka Smederevu, te ostati ovde, u Parku prirode Ponjavica,

Dvorci i stilska arhitektura Srbije - Dvorac Karađorđevo, dvorac učenja i tradicije zahvalnosti

Neobično je da postoji toliko Karađorđeva da se čovek načisto zbuni.

Tamo gde je baš taj Karađorđe ispisivao istoriju pokrenuvši krvavu višegodišnju borbu protiv Turaka, i tamo gde je gradio sebi zaveštanje poput Karađorđevog Grada u Topoli, svakako je logično da se nešto nazove njegovim imenom. No Topola je postojala već u to doba, te joj nije menjan naziv, baš kao i Orašac gde je u istorijskoj Jaruzi i podigao Prvi srpski ustanak, i stoga je epitet Karađorđevog dobio jedan veličanstveno izgrađen dom za ratnu siročad u Rači, a ne neko od onih istorijskih mesta.

No. imenovanje nekog mesta, ili samo objekta, zapravo je po svojoj prirodi čin zahvalnosti i poštovanja prema nekome i njegovom delu.

I tako, velikog vojskovođu ispade da su poštovali svuda u Vojvodini.

Najpoznatije Karađorđevo definitivno se nalazi blizu Bačke Palanke, gde je uz Vojnu ustanovu niklo ovde i čuveno lovište, poljoprivredni kompleks, pa čak i čuvena ergela, a naročito muzej na toj ergeli.

Pored ovog, i Banatsko Karađorđevo je zauzelo svoje mesto na karti ponosno smatrajući da i Banat ponešto duguje ovom istorijskom velikanu, a ponajmanje je poznato jedno drugo Karađorđevo, i kako kažu njegovi meštani - naše Karađorđevo.

Da, ni zvanični naziv nije ništa pretenciozniji, jer mesto se zove jednostavno Karađorđevo. Stoga ga i meštani zovu jednostavno svojim, taman da se razlikuje od ostalih Karađorđeva.

Mesto je maleno, i danas broji možda oko četiri stotine duša, planski je pravljeno po završetku Prvog svetskog rata, kada je novoformirana država zaslužnim borcima i dobrovoljcima koji su probili Solunski front, dodelila pored okućnice i po pet hektara obradive zemlje.

Pretežno Ličani, u susretu sa pustom ravnicom bez drveta i kamena, verovatno su se našli u čudu, ali razumeli su da su tu, gde su, i valja im se na ravnicu privići.

Najbliže veće mesto im je bilo, baš kao i danas, Bačka Topola, no meštani su razumeli da je njihova najveća snaga u njihovoj brojnosti i jedinstvu, te su im okolna veća mesta relativno malo i trebala uopšte.

I ovde kreće ta priča o heroinama jednog doba, priča o tradiciji zahvalnosti i priča o opstanku.

Te neke daleke 1922. godine, upravo se u novonastalom mestu, tek godinu dana starom, rodilo čak sedamdesetoro dece! Danas, teško zamislivo i za dosta veća mesta, a za tek formirano naselje od nešto preko hiljadušeststotina duša, apsolutno čudesno.

I narednih godina se rađalo bezmalo toliko dece, a matične knjige beleže i neverovatne proseke porodilja od čak šestoro živo i zdravo rođene dece.

Svoju decu su učili da se jedno na drugo oslanjaju, da se međusobno štite i podržavaju, i da gaje zahvalnost za sve što su videli oko sebe.

Teško je sa sigurnošću reći, ali veoma je verovatno da je ta tradicija gajenja zahvalnosti i održala ovo mesto dovoljno brojnim da pregura i najteže istorijske izazove poput devedesetih godina prošlog veka na ovim prostorima.

A ako i ne znamo kako su tačno vaspitavali svoju decu u duhu te zahvalnosti, makar smo sigurni gde se to tačno dešavalo.

Dobrovoljci koji su svoje vojničke čizme i puške sa Solunskog fronta zamenili plugovima i kaljačama sa kojima su uzorali prva jutra koja će im hraniti porodice, već po prvim priraštajima shvatili su da će im najpre u selu zatrebati škola. 

I ne bi dugo, a oni napraviše školu koju su nazvali Nikola Tesla, ali kako priraštaj dece nije posustajao, ubrzo su shvatili da će morati da naprave novu školu.

Veću, koja će preuzeti na sebe teret učenja brojnih učenika iz mesta i okoline, ali koja će do danas preuzeti i naziv Stara škola.

Ipak, zvanični naziv koji su dobrovoljci dodelili ovoj školi, još jedan je primer kako se ovde doživljavala zahvalnost. 

Naime, škola u kojoj se zaorio prvi zvuk zvona za početak časa u mestu Karađorđevo, nazvana je Oplenac. 

I danas će meštani reći kako je upravo taj naziv čin zahvalnosti kraljevskoj dinastiji koja im je dodelila ova ravna i plodna jutra za njihovu vernu i dobrovoljnu službu. Stoga nije nerazumno verovati da se uz učenje gradiva, ovde učila i tradicija zahvalnosti...

Dakako, kapaciteti i tehnički uslovi za odvijanje nastave vremenom su skliznuli ispod savremenih, a zub vremena postao je nepremostiva prepreka, i danas je ovaj objekat u možda ne tako lošem, koliko u apsolutno nefunkcionalnom stanju, i danas je istaknuti markacija na početnoj autobuskoj stanici, odnosno okretnici kod Stare škole.

Pa ipak, šarm i takvog, relativno devastiranog i zapuštenog zdanja, nešto je što je nemoguće negirati i ignorisati.

Veliki prozori sugerišu količinu svetla koju su propuštali u učionice. Danas su sva stakla na tim prozorima izlomljena i samo pokušaj obnove stakala bio bi finansijski izazov, no i tako razbijena, deo su neodoljivosti jednog ovakvog zapuštenog i napuštenog, ali celovitog objekta.

Tačnije, kada bismo detaljno razmatrali kompletnost u građevinskom i arhitektonskom smislu, jedino što zaista nedostaje, te mora da se nadomesti, a ne može tek da se popravi, jesu kazaljke na velikom časovniku koji se nalazi na istaknutoj kuli na samom krovu objekta.

Da, sat je verovatno imao svoju svrhu sličnu kao i školsko zvono, ali nesumnjivo je ovaj objekat bio i centar nekih drugih kulturnih okupljanja, gde je časovnik bio izuzetno zgodan detalj.

Kula na kojoj je smešten, završava terasom valjkastog oblika terasne namene, natkrivene stilizovanim malim krovom, a antene koje su postavljene na krov, i činjenica da se čitava škola nalazi na jednoj omalenoj uzvisini, sugerišu da su i razni radio emiteri, a možda i vojska, koristili ovaj krov kao repetitor.

Time i sam objekat dobija na određenom značaju, makar onom istorijskom.

Nekoliko stabala koji formiraju šumarak u pravcu ka selu, odavno svojim krošnjama ne dozvoljavaju pogled na kuće i ulice koje se seku pod pravim uglom, međutim, nije nemoguće da se odavde nekada dok krošnje nisu bile ovako markantne, moglo videti i kako lokalni fudbalski klub, nekada čak drugoligaški, igra utakmicu na seoskom terenu.

I to onaj bolji klub, jer onog slabijeg nema već neko vreme. Očekivano...

A ipak, nije teško zamisliti te slavne dane jednog zdanja koje se skromno šćućurilo na samom kraju sveta i broji polaske lokalne autobuske linije, sledeći sudbinu ne samo stanovnika Karađorđeva, već i većine sela Vojvodine danas, u tihovanju i prisećanju na neke davne dane...