Nešto kao reč dobrodošlice...



Kao i u fotografisanju, tako i u izboru i prikazu fotografija na stranicama pred nama, trudio sam se da na neki vedriji i lepši način istaknem one izuzetnije momente iz relativno dosadne svakodnevnice i obogatim ih fotografijom koja bi mogla gledaoca da bar nakratko odvuče na neku drugu, lepšu stranu.
Ne znam da li sam i koliko uspeo u tome, ali znam ko će znati... svako ko se zadrži na ovim mojim stranicama.

Svakom posetiocu želim da uživa na stranicama ovog Bloga bar upola koliko sam ja uživao u ideji da neke svoje lepe momente podelim sa drugima.

Претражи овај блог

Читаоци

Prati Blog preko elektronske pošte

петак, 08. септембар 2017.

Objektivom po Srbiji - Beočin, gradić najpoznatiji po cementu, pomalo nepravedno jer skriva još toliko toga

Otprilike tamo gde počinje ciljna ravnina u kojoj Dunav dostojanstveno, da ga niko ne primeti, hvata zalet za svoj teatralni ulazak kroz vrata koja čine Petrovaradin i Novi Sad, šćućurio se Beočin.
Odavno.
Doduše, ne baš tako davno kao njegova velika i znamenita braća iz pomenute kapije dvadesetak kilometara nizvodno, ali ipak davno.
Prvo naselje koje je prethodilo savremenom Beočinu pominje se još u osamnaestom veku a direktno se vezuje za prve fabrike cementa. Naravno, naselje je prvobitno nastalo upravo radi smeštaja radnika u cementari, a slika je i danas veoma slična.
Zapravo, u ovom gradiću koji uz povuci-potegni metode nikako da nagura desetak hiljada žitelja, oduvek se sve ipak vrti oko cementa.
Čak i najznačajnija arhitektura ponikla je iz entuzijazma jednog od vlasnika cementara, pa otud i Dvorac Špicer svoje najdirektnije korene vuše upravo iz priče o cementu.
Pa ipak, kako sam već u naslovu nagovestio, pomalo nepravedno.
Beočin je ipak dosta više od najpoznatije domaće priče o cementu.


Mali gradić, da, ali smešten uz Dunav a podno Fruške Gore. Ima tu još toga, itekako, osim cementa i priče o novcu. Ima se gde prošetati, ima se šta udahnuti, ima se za uživati, a za neke naći i duhovnog mira.
Ima se gde i lopta zakotrljati, a može se i na piknik samo sendvić poneti i da opet piknik bude savršen.
Ima se gde i udica zabaciti, a možda za one odvažnije i šator pobosti uz tihu i moćnu reku.
U nekoliko slika se teško može prikazati sve, a možda čak ni dovoljno. Nešto treba i videti.
Možda nije baš usput, ali je svakako dobra ideja za vikend, da se malo sazna kako se Dunav kotrlja sa one strane Fruške Gore...




Malo istorije sačuvane i očigledno upamćene...


Interesantno arhitektonsko resenje za smeštaj policije na vrhu brda. Ovolike stepenice deluju kao kazna same po sebi :)










 I zanimljiv toranj u središtu fabrike, onako, za kraj obilaska...


Нема коментара:

Постави коментар