Otprilike tamo gde počinje ciljna ravnina u kojoj Dunav dostojanstveno, da ga niko ne primeti, hvata zalet za svoj teatralni ulazak kroz vrata koja čine Petrovaradin i Novi Sad, šćućurio se Beočin.
Odavno.
Doduše, ne baš tako davno kao njegova velika i znamenita braća iz pomenute kapije dvadesetak kilometara nizvodno, ali ipak davno.
Prvo naselje koje je prethodilo savremenom Beočinu pominje se još u osamnaestom veku a direktno se vezuje za prve fabrike cementa. Naravno, naselje je prvobitno nastalo upravo radi smeštaja radnika u cementari, a slika je i danas veoma slična.
Zapravo, u ovom gradiću koji uz povuci-potegni metode nikako da nagura desetak hiljada žitelja, oduvek se sve ipak vrti oko cementa.
Čak i najznačajnija arhitektura ponikla je iz entuzijazma jednog od vlasnika cementara, pa otud i Dvorac Špicer svoje najdirektnije korene vuše upravo iz priče o cementu.
Pa ipak, kako sam već u naslovu nagovestio, pomalo nepravedno.
Beočin je ipak dosta više od najpoznatije domaće priče o cementu.
Mali gradić, da, ali smešten uz Dunav a podno Fruške Gore. Ima tu još toga, itekako, osim cementa i priče o novcu. Ima se gde prošetati, ima se šta udahnuti, ima se za uživati, a za neke naći i duhovnog mira.
Ima se gde i lopta zakotrljati, a može se i na piknik samo sendvić poneti i da opet piknik bude savršen.
Ima se gde i udica zabaciti, a možda za one odvažnije i šator pobosti uz tihu i moćnu reku.
U nekoliko slika se teško može prikazati sve, a možda čak ni dovoljno. Nešto treba i videti.
Možda nije baš usput, ali je svakako dobra ideja za vikend, da se malo sazna kako se Dunav kotrlja sa one strane Fruške Gore...
Malo istorije sačuvane i očigledno upamćene...
Interesantno arhitektonsko resenje za smeštaj policije na vrhu brda. Ovolike stepenice deluju kao kazna same po sebi :)
I zanimljiv toranj u središtu fabrike, onako, za kraj obilaska...
Odavno.
Doduše, ne baš tako davno kao njegova velika i znamenita braća iz pomenute kapije dvadesetak kilometara nizvodno, ali ipak davno.
Prvo naselje koje je prethodilo savremenom Beočinu pominje se još u osamnaestom veku a direktno se vezuje za prve fabrike cementa. Naravno, naselje je prvobitno nastalo upravo radi smeštaja radnika u cementari, a slika je i danas veoma slična.
Zapravo, u ovom gradiću koji uz povuci-potegni metode nikako da nagura desetak hiljada žitelja, oduvek se sve ipak vrti oko cementa.
Čak i najznačajnija arhitektura ponikla je iz entuzijazma jednog od vlasnika cementara, pa otud i Dvorac Špicer svoje najdirektnije korene vuše upravo iz priče o cementu.
Pa ipak, kako sam već u naslovu nagovestio, pomalo nepravedno.
Beočin je ipak dosta više od najpoznatije domaće priče o cementu.
Mali gradić, da, ali smešten uz Dunav a podno Fruške Gore. Ima tu još toga, itekako, osim cementa i priče o novcu. Ima se gde prošetati, ima se šta udahnuti, ima se za uživati, a za neke naći i duhovnog mira.
Ima se gde i lopta zakotrljati, a može se i na piknik samo sendvić poneti i da opet piknik bude savršen.
Ima se gde i udica zabaciti, a možda za one odvažnije i šator pobosti uz tihu i moćnu reku.
U nekoliko slika se teško može prikazati sve, a možda čak ni dovoljno. Nešto treba i videti.
Možda nije baš usput, ali je svakako dobra ideja za vikend, da se malo sazna kako se Dunav kotrlja sa one strane Fruške Gore...
Malo istorije sačuvane i očigledno upamćene...
Interesantno arhitektonsko resenje za smeštaj policije na vrhu brda. Ovolike stepenice deluju kao kazna same po sebi :)
I zanimljiv toranj u središtu fabrike, onako, za kraj obilaska...
Нема коментара:
Постави коментар