Koliko je ranije čovekova veza sa prirodom bila drugačij nego danas, nije teško zamisliti. Na mnogo načina se čovek odnosio prema prirodi onako kako je danas ponekad i nezamislivo, posebno usled urbanističkih širenja savremenih naselja.
Ono što je ipak zajedničko i sadašnjem i nekadašnjem odnosu ljudi prema svojoj okolini, jeste potreba da sačuva tu prirodu za sebe, makar u nekoj meri, i da na institucionalnom nivou brani te oaze koje su polako okruživali stambeni kvartovi.
U neka vremena kada je daleko manje ljudi živelo, na daleko većem neurbanizovanom prostoru, prosto je i bilo logično da se određeni prostori koriste u svrhe za koje urbanizovana područja nisu pogodna.
Topčider.
Dolina tobdžijska, tako bi se mogao prevesti sa persijskog jezika ovaj naziv kraja u Beogradu.I, ma kako naizgled zvučalo, to je zapravo veoma veran opis svrhe koju su ovom prostoru, u ono doba nedaleko od Beograda, namenile okupacione turske vlasti tokom svog boravka na ovim prostorima.
Naime, upravo ovde su Osmanlije izlivali svoje topove, te su i podigli infrastrukturu za to, ali je, zanimljivo, i Paša ovde imao svoje lične objekte za odmor.
I ništa manje važno, u dolini Topčiderske reke na ovom mesto gde je ta dolina i najšira, bilo je toliko livada, da su ih turske vojne vlasti koristile za napasanje konja.
U vreme austrijske vladavine, slično tome su se ponašali i austrijski velikodostojnici koji su ovde podizali sebi majure, pa čak i prinčevsku lovačku kućicu.
Zapravo, po završetku Drugog Srpskog ustanka, počinje najvažnije razdoblje za budući Topčiderski park.
Upravo tada Knjaz Miloš Obrenović će sebi odabrati topčidersku dolinu za izgradnju svog Konaka, odnosno, rezidencijalne infrastrukture, najverovatnije inspirisan prirodom, jer kako inače drugačije tumačiti naredbu koju je po svom odabiru, uputio vlastima: Nikakva kola ne puštajte da preko Topčidera idu, da livade kvare.
I, negde tada i počinje topčiderska dolina da dobija oblik u kakvom je danas možemo videti.
Današnji najlepši beogradski park, upravo Topčiderski park, velikim delom je formiran baš u vreme kada je Knez Miloš odabrao da ovde živi, a i vlada odavde.
Upravo ta odluka, dovela je ovde i sedište ne samo političke, već i crkvene vlasti, obzirom da se neposredno pored Miloševog konaka, nalazio i crkveni konak iz koga su delovali prvi mitropoliti Kneževine Srbije.
Uređenje ovog prostora u stilu tada najprostranjenijeg stila takozvanog Engleskog parka, donelo je i staze za šetnju, ali i razne biljne kulture od kojih su najčuveniji platani kojih i danas ima. Ispred samog Konaka, najpoznatiji beogradski platan koji se smatra i najstarijim, odavno je apsorbovao u sebe metalne podupirače postavljene da podrže teške grane, te danas one kao da izviruju iz njega.
Ja se sećam vremena kada sam se igrao kao dete ovde, i kada sam jasno video sedla, koja su u svojstvu udlaga postavljena na vrhu podupirača, no danas se ona ne mogu videti više, drvo ih je potpuno preuzelo.
Park je podeljen u četiri celine, ali nisam siguran koliko bi to bila zanimljiva priča, te ću pokušati samo da izdvojim samo njegove najlepše karakteristike.
Potok koji se spušta preko parka, sa svojim drvenim mostićima, kaskadama, te jezercem koje gradi, a potom nastavlja do sledećeg svog jezerca skrivenog u šumici, neposredno pre nego što se ulije u Topčidersku reku.
Jezerce sa prelepim mostićem na koje je većina mladenaca obeležila svoj najsrećniji dan. Jezerce sa svojim ostrvcem.
Spomenici i skulpture među kojima su najznačajniji Žetelica, Obelisk i spomenik Arčibaldu Rajsu.
Topčiderska crkva sa konakom, posvećena Svetom Petru i Pavlu.
Park šuma Košutnjak koja se vremenom izdvojila kao zasebna celina, ali je izvorno bila lovište i uzgajalište srna, ograđeno ogradom. Nakon uklanjanja ograde prilikom dodele zvanja Narodnog dobra ove šume, za svega nekoliko godina neumerenog lova od strane dobrog naroda kome je dodeljeno, uništen je gotovo sav fond divljači u Košutnjaku.
I, dalje se može dosta toga nabrajati, ali jedno ostaje sigurno - Topčiderski park treba posetiti.
Udahnuti ga, osetiti. Svaki korak tim stazama kojima sam toliko puta prošao, svaki put mi je izgledao drugačije. Nisam se nikada provezao fijakerom koji ovde vikendima u sezoni prevozi turiste, ali sam sposoban da razumem kako je i to poseban ugođaj.
I ono što pouzdano znam jeste činjenica da je vremenom ovaj park postao važan deo mene, a ne samo važan za mene. Taman poput onog platana čije su moćne grane uvukle u sebe svoje držače...
Нема коментара:
Постави коментар