Vojvođani umeju biti itekako duhoviti.
Ponekad čak i zluradi u svojoj dovitljivosti i duhovitosti.
Odavno sam čuo kako za svoje komšije iz Kovina govore kako se ne gradi fabrika gdi nema sirovina.
Zlurado, duhovito, kako god kome zvučala ova asocijacija na mesto sa jednom od najpoznatijih lečilišnih ustanova za mentalne bolesti, ali u osnovi je zaista jedna davnašnja, iako danas uveliko prevaziđena ideja, da se privredni objekat stvara tamo gde ima prirodnih uslova za njegovo funkcionisanje.
Krajem devetnaestog veka, tako je neko i u Austrougarskoj monarhiji razmišljao.
Prema dostupnim podacima, blizina Dunava i slatinasto zemljište, te bogatstvo tla kalcijumom koji ga čini pogodnim za uzgoj ovsa i lucerke, opredelili su tadašnje dizajnere velikih ergela da upravo na ovom mestu započnu sa uzgojem i obučavanjem konja.
Spočetka su ždrebad sa stare ergele iz Mađarske, Mescegues - sa nešto lakšim izgovorom, dovođena na obučavanje i uzgoj do prve godine upravo zbog navedenog tla pogodnog za rani razvoj kopita, a kao jednogoci, odnosno omci, omad (pretežno su muška ždrebad dovođena, te otud Omci), da bi potom bila vraćani mahom u vojnu službu.
Nedugo zatim, Ergela nalazi svoju specijalizaciju u uzgoju autohtone panonske sorte Nonijus, koja se koristila delom u poljoprivredi, a delom u vojne svrhe, pretežno za tegljačke aktivnosti.
Dalje se ovde otvaraju vrata i uzgoju Lipicanera, pored Nonijusa koji i dan danas ponesu poneku nagradu sa Sajma.
Dakako, političke prilike dodeljuju Ergeli novog vlasnika, Kraljevinu SHS, ali i naziv Ergela Karađorđevo. Nije se više zvala Čikoš Telep (uzgoj ždrebadi na mađarskom), i nije više pripadala ugašenoj Monarhiji.
U novoj državi, prestaje da bude samo ergela te se oko nje razvija širi državni kompleks u čiji sastav ulazi i ostaje do danas uz određene vlasničke transformacije.
Lovište koje okružuje samu ergelu, uz nju je i najbitniji segment Vojne Ustanove Morović koja danas upravlja Ergelom.
Najslavniji dani ove ergele vezuju se za vreme Tita, kada po prvi put posredstvom državnog poklona, stižu i arapski konji. Tradicionalni lov na nekadašnji Dan armije, te tradicionalne Karađorđevske konjičke igre, ilustrativni su deo tih slavnih dana.
Raspad velike države odrazio se bez sumnje i na sam kompleks, koji je čak u jednom momentu ugostio aktere tog raspada u praskozorje devedesetih godina prošlog veka.
Najsnažniji odjek vezan za pojam Karađorđevo zapravo je odjek afere prisluškivanja iz tog doba koja je obelodanila niske pobude tadašnje političke elite.
No, srećom, danas je to ipak samo mali segment istorije, a neki lepši dani se osmehuju Ergeli.
Pored Muzeja ergele, dosta je urađeno na revitalizaciji, te su ponovo posredstvom međudržavnog poklona, na ergelu stigli i arapski konji, ali i punokrvni engleski konji.
Državnim, pak, ulaganjem obnovljen je hipodrom čime su stečeni uslovi za nastavak dve tradicionalne manifestacije, Konjičkih igara i Fijakerijade.
Svetlija budućnost se smeši ovoj ergeli bez sumnje.
Hoće li biti nekih novih slavnih dana, videćemo vremenom, no zasigurno se danas pored jahanja konja, ovde može doživeti i sportskih i revijalnih manifestacija,
I lovište funkcioniše na atraktivnijem nivou, te čitav sistem prilagođeniji stvarnosti potrošačkog društva od koga bi mogao jednog momenta možda i da dovoljno profitira da dosegne status održivog sistema. Vreme će svakako pokazati dokle će se potencijali razviti, a ove fotografije će skromno pokazati deo tog potencijala koji čeka namernika da ih izbliza sagleda na nekih osamdesetak kilometara od Novog Sada.
Jasno se vidi da je naselje zapravo nastajalo oko izvorne ideje nekadašnje ergele, te da su stambeni objekti dislocirani, ali raspoređeni tako da je ipak Ergela sedište svih aktivnosti.
Sadržaji za najmlađe, u spoju sa tradicijom ravnice.
Hipodrom obnovljen sa kapacitetom od 500 osoba, ali podaci govore da se manifestacije koje se ovde održavaju, realizuju uz prisustvo i nekoliko desetina puta više posetilaca.
Dakako, ne mogu svi na tribine, ali impozantno je koliko ljudi to privuče.
Lovište ima zasebne kapije i puteve.
Danas se lov nudi i iz zaprega, sa sanki, sa reke, kao i uz pomoć terenskih vozila.
Atrakcija i adrenalin.
Za one koji vole ubijati životinje, razume se.
Ipak, za nas koji srndaće lovimo samo objektivom, interesantni su pogledi na oranice...
Ponekad čak i zluradi u svojoj dovitljivosti i duhovitosti.
Odavno sam čuo kako za svoje komšije iz Kovina govore kako se ne gradi fabrika gdi nema sirovina.
Zlurado, duhovito, kako god kome zvučala ova asocijacija na mesto sa jednom od najpoznatijih lečilišnih ustanova za mentalne bolesti, ali u osnovi je zaista jedna davnašnja, iako danas uveliko prevaziđena ideja, da se privredni objekat stvara tamo gde ima prirodnih uslova za njegovo funkcionisanje.
Krajem devetnaestog veka, tako je neko i u Austrougarskoj monarhiji razmišljao.
Prema dostupnim podacima, blizina Dunava i slatinasto zemljište, te bogatstvo tla kalcijumom koji ga čini pogodnim za uzgoj ovsa i lucerke, opredelili su tadašnje dizajnere velikih ergela da upravo na ovom mestu započnu sa uzgojem i obučavanjem konja.
Spočetka su ždrebad sa stare ergele iz Mađarske, Mescegues - sa nešto lakšim izgovorom, dovođena na obučavanje i uzgoj do prve godine upravo zbog navedenog tla pogodnog za rani razvoj kopita, a kao jednogoci, odnosno omci, omad (pretežno su muška ždrebad dovođena, te otud Omci), da bi potom bila vraćani mahom u vojnu službu.
Nedugo zatim, Ergela nalazi svoju specijalizaciju u uzgoju autohtone panonske sorte Nonijus, koja se koristila delom u poljoprivredi, a delom u vojne svrhe, pretežno za tegljačke aktivnosti.
Dalje se ovde otvaraju vrata i uzgoju Lipicanera, pored Nonijusa koji i dan danas ponesu poneku nagradu sa Sajma.
Dakako, političke prilike dodeljuju Ergeli novog vlasnika, Kraljevinu SHS, ali i naziv Ergela Karađorđevo. Nije se više zvala Čikoš Telep (uzgoj ždrebadi na mađarskom), i nije više pripadala ugašenoj Monarhiji.
U novoj državi, prestaje da bude samo ergela te se oko nje razvija širi državni kompleks u čiji sastav ulazi i ostaje do danas uz određene vlasničke transformacije.
Lovište koje okružuje samu ergelu, uz nju je i najbitniji segment Vojne Ustanove Morović koja danas upravlja Ergelom.
Najslavniji dani ove ergele vezuju se za vreme Tita, kada po prvi put posredstvom državnog poklona, stižu i arapski konji. Tradicionalni lov na nekadašnji Dan armije, te tradicionalne Karađorđevske konjičke igre, ilustrativni su deo tih slavnih dana.
Raspad velike države odrazio se bez sumnje i na sam kompleks, koji je čak u jednom momentu ugostio aktere tog raspada u praskozorje devedesetih godina prošlog veka.
Najsnažniji odjek vezan za pojam Karađorđevo zapravo je odjek afere prisluškivanja iz tog doba koja je obelodanila niske pobude tadašnje političke elite.
No, srećom, danas je to ipak samo mali segment istorije, a neki lepši dani se osmehuju Ergeli.
Pored Muzeja ergele, dosta je urađeno na revitalizaciji, te su ponovo posredstvom međudržavnog poklona, na ergelu stigli i arapski konji, ali i punokrvni engleski konji.
Državnim, pak, ulaganjem obnovljen je hipodrom čime su stečeni uslovi za nastavak dve tradicionalne manifestacije, Konjičkih igara i Fijakerijade.
Svetlija budućnost se smeši ovoj ergeli bez sumnje.
Hoće li biti nekih novih slavnih dana, videćemo vremenom, no zasigurno se danas pored jahanja konja, ovde može doživeti i sportskih i revijalnih manifestacija,
I lovište funkcioniše na atraktivnijem nivou, te čitav sistem prilagođeniji stvarnosti potrošačkog društva od koga bi mogao jednog momenta možda i da dovoljno profitira da dosegne status održivog sistema. Vreme će svakako pokazati dokle će se potencijali razviti, a ove fotografije će skromno pokazati deo tog potencijala koji čeka namernika da ih izbliza sagleda na nekih osamdesetak kilometara od Novog Sada.
Jasno se vidi da je naselje zapravo nastajalo oko izvorne ideje nekadašnje ergele, te da su stambeni objekti dislocirani, ali raspoređeni tako da je ipak Ergela sedište svih aktivnosti.
Sadržaji za najmlađe, u spoju sa tradicijom ravnice.
Hipodrom obnovljen sa kapacitetom od 500 osoba, ali podaci govore da se manifestacije koje se ovde održavaju, realizuju uz prisustvo i nekoliko desetina puta više posetilaca.
Dakako, ne mogu svi na tribine, ali impozantno je koliko ljudi to privuče.
Lovište ima zasebne kapije i puteve.
Danas se lov nudi i iz zaprega, sa sanki, sa reke, kao i uz pomoć terenskih vozila.
Atrakcija i adrenalin.
Za one koji vole ubijati životinje, razume se.
Ipak, za nas koji srndaće lovimo samo objektivom, interesantni su pogledi na oranice...
Нема коментара:
Постави коментар