Možda je malo pretenciozno pominjati grad, kada se priča o kompleksu u samom centru Topole, ali definitivno se može pričati o Konaku, Crkvi i školi kao najočuvanijim delovima kompleksa poznatim pod nazivom Karađorđev grad.
Konačno, kada je reč o sačuvanom komadu istorije, nijedan naziv ne bi trebalo da bude pretenciozan, ali ako time isprovociramo nerealna očekivanja posetilaca, dobićemo verovatno suprotno od onoga što smo želeli. Zato ću ja biti malo oprezniji sa tim nazivima...
Pa ipak, oprezno ili ne sa nazivima, istorija je tu, razmestila se na povelikom dvorištu u stilu u kome je posle gotovo pet vekova pod turskim jarmom, konačno domaća ruka mogla da zasadi, popravi ili napravi nešto svoje, nešto samo za sebe. Jasno je da je to samo floskula jer porez se morao plaćati, pa sad ovde ili onde, ali lepo zvuči mnogima i danas, a kamoli tada. Na oplenačkom brdu nešto iznad, smestio se veličanstveni kraljevski kompleks koji svojom gracioznošću nadmašuje mnogo toga, ali pritom uopšte ne baca senku na daleko skromniji kompleks iz koga je sve počelo.
A taj kompleks je zidao upravo vođa Prvog srpskog ustanka, čuveni Karađorđe.
Upravo ovaj spomenik na neki način remeti konzistentnost istorije sačuvane i očuvane u kompleksu jer je nastao dosta kasnije, ali postoji i jedan potpuno nepotrebno postavljen savremeni top nasred dvorišta koji kvari sliku toliko, da Karađorđev spomenik deluje kao istorijski gledano integralni deo celine. No dobro, sve drugo je zaista vredno pažnje i svakog trenutka provedenog ovde. Karađorđeva crkva kako se zove crkvica u narodu, kao i Konak pretvoren u muzej, zaista su nešto što povede posetioca u momentu daleko unazad, u neko drugo strašno, a opet veličanstveno doba.
I Konak... Kuća u kojoj je živeo drugačija je od one koju je njegov unuk podigao u neposrednom komšiluku, ali podjednako objektivan svedok jednog vremena, Karađorđevog vremena, i to baš takav kakav je. Skromno a dovoljno, ponosito, dostojanstveno.
Čudni, i nadasve nepotrebni, a naizgled ničim izazvani eksponat - savremeni top...eto.
Konačno, kada je reč o sačuvanom komadu istorije, nijedan naziv ne bi trebalo da bude pretenciozan, ali ako time isprovociramo nerealna očekivanja posetilaca, dobićemo verovatno suprotno od onoga što smo želeli. Zato ću ja biti malo oprezniji sa tim nazivima...
Pa ipak, oprezno ili ne sa nazivima, istorija je tu, razmestila se na povelikom dvorištu u stilu u kome je posle gotovo pet vekova pod turskim jarmom, konačno domaća ruka mogla da zasadi, popravi ili napravi nešto svoje, nešto samo za sebe. Jasno je da je to samo floskula jer porez se morao plaćati, pa sad ovde ili onde, ali lepo zvuči mnogima i danas, a kamoli tada. Na oplenačkom brdu nešto iznad, smestio se veličanstveni kraljevski kompleks koji svojom gracioznošću nadmašuje mnogo toga, ali pritom uopšte ne baca senku na daleko skromniji kompleks iz koga je sve počelo.
A taj kompleks je zidao upravo vođa Prvog srpskog ustanka, čuveni Karađorđe.
Upravo ovaj spomenik na neki način remeti konzistentnost istorije sačuvane i očuvane u kompleksu jer je nastao dosta kasnije, ali postoji i jedan potpuno nepotrebno postavljen savremeni top nasred dvorišta koji kvari sliku toliko, da Karađorđev spomenik deluje kao istorijski gledano integralni deo celine. No dobro, sve drugo je zaista vredno pažnje i svakog trenutka provedenog ovde. Karađorđeva crkva kako se zove crkvica u narodu, kao i Konak pretvoren u muzej, zaista su nešto što povede posetioca u momentu daleko unazad, u neko drugo strašno, a opet veličanstveno doba.
I Konak... Kuća u kojoj je živeo drugačija je od one koju je njegov unuk podigao u neposrednom komšiluku, ali podjednako objektivan svedok jednog vremena, Karađorđevog vremena, i to baš takav kakav je. Skromno a dovoljno, ponosito, dostojanstveno.
Čudni, i nadasve nepotrebni, a naizgled ničim izazvani eksponat - savremeni top...eto.
Нема коментара:
Постави коментар