Foto album - Banoštorska rivijera, obala Dunava uz selo vina u kome je duplo više vikendica nego kuća u kojima se živi

 Ne, ne treba kopati po internetu.

Ne postoji pod takvim nazivom. 

Banoštor. Selo vina.

Nema rivijeru. 

Bar ne još...

Izmislio sam taj naziv. 

Rado sam ga izmislio, nadahnut onim što sam doživeo na Dunavu upravo ispod mesta koje, gle čuda, ima registrovanih duplo više vikendica negoli kuća u kojima se živi. Ne izmišljam mnogo, naprotiv, veoma retko, ali nadahnuće je bilo zaista veliko. Zamislimo pesak, školjke u njemu...tragove koraka. Ostrvo na kome galebovi hvataju zrake popodnevnog sunca dok voda dostojanstveno teče tako mirno i sporo, gotovo kao da stoji. I, čamac, vezan negde malo dalje od obale. 

I pozornica je otprilike tu.

Tu smo sve, i publika i izvođači, scenaristi i producenti ove minijature koju smo samo sebi režirali tek povezavši se uz Dunav par desetina kilometara od Petrovaradinske tvrđave. 
Pozornica poznata, a nikada bliža.

Tiho, kao da kasnimo na vlastitu predstavu i pokušavamo da nađemo ispočetka svoja sedišta u mraku, dok nas onaj lepo obučeni i vaspitani čovek ne uzme diskretno pod ruku i pokaže na naše mesto, parkiramo, zastajemo pred prizorom gotovo neverovatnim za naše krajeve.

Da, zaista su tu galebovi, čamci, pesak, školjke, ostrvo nasred velike vode...

Samo da zakoračimo.

Iza nas se sklupčao Banoštor, selo poznato po vinima i grožđu, mesto u kome zaista ima više nego duplo vikendica od kuća stanovnika. Naravno, i to govori nešto.

Sa dunavskim pejsažima ispred, te fruškogorskim padinama iza sebe, verovatno je sasvim logično da ovde pronađu mnogi svoj beg od svakodnevice na vikend, na godišnji odmor...ili tek popodne.

Kažu, jedno od najstarijih naselja. Rimska utvrda, vekovima docnije nadograđena u srednjevekovno utvrđenje, danas jedino još brani lepotu i mir. I čistotu onog trenutka kada se čovek sjedini sa prirodom već jednim pogledom...ili pak žmurenjem. Jednim dubokim udahom...ili čak jednim izdisajem kojim se iz sebe izbacuje sve što nam ne treba. 

Čudesno je kako nadomak ruke zapravo imamo sve.

Nekada nismo svesni, ali jedno je sigurno. 

Postoje sitnice kojih tek kad postanemo svesni, naš životni peščanik počinje da curi onom pravom brzinom. Tek kada shvatimo kako neke sitnice ne samo da nisu sitnice, već nam oblikuju život po suštini čak, tek tada gledamo u svako zrnce peska koje nam utekne pod gravitacijom, sa strepnjom hoće li nam se ponovo obrnuti peščanik uopšte više...jer, toliko smo ga puta obrnuli lakonski...tek tako...

I kada shvatimo to, onda nam ne može više biti daleko nijedna obala, nijedna planina, nijedna priroda.

Zrnca peska uspore, volšebno, kada uhvatimo onaj trenutka za nas posle kog shvatimo da zrnce možda jeste zanavek nestalo, ali nije otišlo neprimećeno. Naprotiv, vredelo je.

Tako zapravo nastaju rivijere, ne bagerima i lopatama...rivijere su tu, gde god nas reka ili jezero zagrle, ponude nam svoj mir i lepotu. Kamen je tu da se sedne, talasić da zapljusne, daljina je tu da odvuče pogled, a pesak i školjke u njemu su za sećanje.

Najlepše.

Otišli tamo za poslom čak, jer u eri u kojoj se rad od kuće redefinisao, ovakva rivijera može biti i povremena baza za posao, ili sa voljenom osobom.

Ili, samo prateći njene tragove...

Na razne se načine može stići, raznim motivima pokretani, ali se rivijere prave samo na jedan način na svakom mestu gde talasi umiju obalu pod našim nogama.

Stoga, moj greh što sam izmislio Banoštorsku rivijeru, nosim sa ponosom.