I odmah na početku ove male, ali lepe sage, čeka nas dilema koju bistre decenijama, a verovatno i jače od toga, svi starosedeoci koji žive u području zaštićene zone prirode, poznate kao Park prirode Ponjavica.
A ta dilema počinje zapravo - trilemom.
Da li je taj vodotok kraj koga najčešće kuvaju u kotliću riblji paprikaš ili pasulj, baš neka prirodna laloška ponornica, ili je možda kanal koji je još Carica Marija Terezija napravila, ili je to samo neki rukavac Dunava koji se lukavo šegači vekovima sa meštanima, ne nestane, pa se pojavi...
Teška je to zapravo dilema...pardon, trilema kako već naglasismo, a naročito kada postane usamljena tema, toliko puta već prežvakana, taman da i usred sna, znaš ko koje mišljenje o njoj ima, jer se svi dobro znaju međusobno, i jer svi ovde vole svoju Ponjavicu podjednako, ma šta o samom vodotoku mislili.
Stoga je nekako i ponajbolje da Ponjavica ne otkriva još sve svoje tajne, pa makar se mislilo da je jezero, jer jasnog izvora, a ni ušća nigde na vidiku nema.
No ono što jeste na vidiku, zaista vredi sačuvati i uživati u tome.
I nekako se u nekom momentu i državna briga dotakla Ponjavice i proglasila desetak od vidljivih petnaestak kilometara zaštićenim područjem. Najvećim delom u drugoj i trećoj kategoriji, ali postoje i delovi koje obuhvata i prvi, najviši stepen kategorizacije zaštite prirodnih dobara u svojstvu Parka prirode.
Labudove, čaplje, ali i lasice i druge stanovnike ovog područja to i bez njihovog znanja, čini prilično zaštićenima takođe, a trenutno jedini mračan oblak koji se nadvlači nad idejom očuvanja ovakvog lepog komada prirode, jeste mulj koji se mestimično gotovo nekontrolisano zadržava i vremenom će izmeniti postojeći ekosistem.
Ovaj lepi i skriveni kutak nalazi se na samom jugu Banata, tik do Dunava, a svega petnaestak kilometara od Pančeva udaljen. Do najvećeg broja interesantnih detalja ovog parka prirode može se doći lokalnim i sasvim solidnim asfaltom, ali ne smemo da zaboravimo da pravo zadovoljstvo nose tek prvi koraci koje napravimo, a ponajbolje je da te korake načini bosa noga.
Da, onaj osećaj trave pod bosim tabanima, to je ono što toliko potcenjujemo da nam svaki sledeći korak bez obuće, deluje kao jednom omanje životno iskustvo, ponekad čak i katarzičnog karaktera.
Sad, složićemo se, takav osećaj pruža skoro svaka trava na skoro svakom bosom tabanu, ali ova ovde zaista nekako zove da se izujemo. Mislim, kad smo već tu, jelte...
I onda kad već jesmo tu, pa se još i jesmo izuli, i kada svaki korak širi telom te koncentrične krugove zadovoljstva, a zašto ne bismo malo seli na obalu...pa, i malo smočili noge, zar ne?
Sve se to ovde može, i sve vuče jedno drugom...
I šta se onda može u tom Parku prirode raditi?
Ma svašta, ako ćemo u dve reči.
Naravno da se može pecati.
Kome je do toga, naravno.
A može se i okupati, postoje zgodna mesta i neka plažica čak.
Može se šetati, dosta je zgodno za šetnju, a mogu se i posmatrati ptice i priroda, lasice, možda i poneka zalutala nutrija ili štagod drugo. I za posmatranje postoje mesta, izgrađeni drveni vidikovci.
A može se i divaniti sa meštanima svukud uglavnom.
Druželjubivi su, ponosni kada im nahvalite Ponjavicu, i uopšte su dobro društvo od koga uvek nešto novo može da se sazna, pa čak i nauči.
I teško da će nekoga naučiti kako od crnog duda načiniti Ponjavičku dudunamu...a, što je jedan zanimljiv naziv za dudovaču, samo nemojte pred meštanima baš tako ogoljavati stvari. Ne znam bi li se uvredili, ali je najbolje nikada ne rizikovati osmeh, taj skupocen i sve deficitarniji signal sreće i zadovoljstva na ljudskim licima.
U svakom slučaju, zadovoljstvo im je kazati da u svojoj Ponjavici imaju preko dvadeset vrsta ribe, ali da imaju čak i vidre. Da li su ih baš videli ili samo znaju da su tu, teško je proceniti, jer vidru nije lako ni videti baš, ako ćemo iskreno, ali mnogima je prisustvo ove grabljivice znak da je voda veoma čista.
Možda je epitet najtoplijeg područja u Vojvodini delimično zaslužan za tu floru i faunu, jer u ovom području je prosečna godišnja temperatura čak dvanaest stepeni iznad nule, a preko stotinu sunčanih dana godišnje takođe je značajan podatak, ali svakako je najzaslužniji za to izobilje flore i faune jedan drugi faktor.
Saradnja čoveka sa prirodom. I to onakva saradnja koja garantuje obema stranama dugoročne dobrobiti. Danas se takav način ophođenja naziva održivim, iako taj izraz ovde, na ovom mestu i među ovim ljudima nedovoljno opisuje taj njihov odnos. U tom izrazu nedostaju značajne tople boje da bi se iz njega razumeo odnos ovdašnjeg čoveka i prirode, i to onako kako se ga se može videti i doživeti kada se zaputimo svega nekih četrdesetak kilometara od Beograda, sledeći lenji tok Dunava, i petnaestak kilometara od Pančeva, prepustiti ga njegovom putu dalje ka Smederevu, te ostati ovde, u Parku prirode Ponjavica,
Нема коментара:
Постави коментар