Nešto kao reč dobrodošlice...



Kao i u fotografisanju, tako i u izboru i prikazu fotografija na stranicama pred nama, trudio sam se da na neki vedriji i lepši način istaknem one izuzetnije momente iz relativno dosadne svakodnevnice i obogatim ih fotografijom koja bi mogla gledaoca da bar nakratko odvuče na neku drugu, lepšu stranu.
Ne znam da li sam i koliko uspeo u tome, ali znam ko će znati... svako ko se zadrži na ovim mojim stranicama.

Svakom posetiocu želim da uživa na stranicama ovog Bloga bar upola koliko sam ja uživao u ideji da neke svoje lepe momente podelim sa drugima.

Претражи овај блог

Читаоци

петак, 18. децембар 2020.

Objektivom po Srbiji - Topola, srce Šumadije, srce Srbije, i srce u srcu zauvek

Srce Šumadije, znaju da kažu ljudi, posebno ljudi iz ovog kraja.

Šumadija je srce Srbije, reći će ljudi sa šireg područja, verovatno svi iz Šumadije.

Srbija bi nekom analogijom, a možda i geografijom bila i srce Balkana.

Ovo bi rekla većina ljudi iz Srbije. 

Pa ipak, kako god ko video geografiju, srce je ipak ono što je najbitnije u svakome od nas, metaforički možda i bitnije negoli medicinski. Srce je poslednje što prestaje da radi u životu, i svaka metafora upravo znači to. 

Nekome je Topola možda i srce, pa čega god, a nekome možda i zauvek odjekuje svaki otkucaj srca baš u Topoli. Ponekom možda i ostane srce upravo tu, a odjek samo ponese sa sobom. I tek kad vremenom zaćuti iz nekog razloga, kad mu breme života pritisne pleća i ne može više ni da čuje vlastito srce, negde u Topoli možda pronađe one otkucaje svog i nečijeg srca kako i dalje tuku. Sakriveni dobro u miru jedne varošice u srcu Šumadije. 

Srbije možda... 

Pa čak, eto, i Balkana. 

Koliko li to može biti važno na kraju krajeva...kad pronađeš otkucaje svoga srca tamo gde su pronašli neke druge otkucaje, i zajedno ostali upravo tamo.

Priča o Topoli i srcu ne završava ovde, ne.

Topola je i u neka burna vremena bivala srce.

Osnovana od strane Karađorđa Petrovića, vođe ustanika iz Prvog srpskog ustanka, te utemeljitelja Dinastije, krajem osamnaestog veka, biće dovedena u vezu sa srcem više puta.

Prvi utvrđeni grad oslobođene teritorije Srbije upravo je ovde stvaran. 

Poharan već u prvoj ustaničkoj godini, a upravo usled osvete Turaka zbog ustanka, obnoviće se i učiniti snažnijim i moćnijim u drugoj polovini ustaničkog razdoblja. Zbog svega toga, istorijski zapisi ga vide i kao srce nahije, iako se ona naziva Kragujevačkom. Značaj koji je Topola dobila, učinila ju je srcem Nahije. Ni otkucaji srca, takođe metaforički, nisu izostali. Karađorđeva crkva sa svog zvonika odaslala je prve zvuke zvona u oslobođenoj Srbiji. Nažalost, ove otkucaje je ubrzo ugušila turska vojna sila poharavši i varoš i utvrđeni grad u donošenju dvogodišnje tame nad Srbijom po slomu Ustanka.

Karađorđev sin, Knez Aleksandar, obnavlja po svom dolasku na vlast značaj Topole udahnjujući mu nove iskre života gradnjom više lepih zgrada raznih namena, no povratak Obrenovića donosi i nove izazove za Topolu. Čitavu zadužbinu Karađorđa u vidu ostataka nekada moćnog Utvrđenog grada, stavlja vlast na licitaciju. Topola tada ponovo postaje veliko srce. Možda i najveće ikada, jer brojna srca Topoljana uspevaju da skupe novac te otkupe Karađorđevu crkvu za potrebe svoje crkvene opštine.

Oružje je potom ponovo progovorilo u vidu kratkotrajne pobune, ali je njeno gušenje uzrokovalo i potpuno devastiranje ostataka Utvrđenog Karađorđevog grada


Konačno, unuk dolazi na vlast.

Burno, tipično za Dinastiju, ali za Topolu dolaze novi dani. 

Lepši, dakako.

Varoš dobija i velelepni kompleks sa centrom u Crkvi Svetog Đorđa koja postaje porodična grobnica i deo velikog zaveštanja koje je samoj Topoli podarilo i znamenitu Kraljevsku Vinariju koja se ne nalazi u samom kompleksu, već je unekoliko izmeštena usred vinograda iz kojih i danas potiče vino sa kraljevskim atributima na etiketama, a opojnim ukusima poteklim sa osunčanih obronaka topolskog kraja. Kralj Petar I Karađorđević najzaslužniji je što je dedovinu uzdigao na ovako visok nivo.

Još jednom je epitete srca doneo Topoli, sjedinivši u večnom počivanju sva srca dinastije u jedno veliko srce. Sebi je taman preko puta, u svom minimalističkom životnom stilu, sagradio skromnu kuću iz koje je pratio radove na kompleksu. Veliko srce dalo je drugima daleko više nego što je samo iskalo za sebe.

Topola nije velika, ne.

Varoš je sa nešto oko pet hiljada duša.

Danas ima šta da ponudi svakom namerniku. Ne obići je, znači da nismo uspeli baš sve vredno u svom životu da doživimo, ma kako uspešno nam taj život izgledao. Obići ovu istoriju, ovu arhitekturu, osetiti sva srca koja su se u Topoli ikada probudila ili zaustavila, te uspeti sakriti i vlastite otkucaje negde ovde, među svim tim brojnim srcima, vredno je svakog od stotinak kilometara koji dele Topolu od Beograda, a dalje je lako sračunati i do drugih mesta.

Računica je uvek pozitivna. Nema greške. 

Topola je dobitak. Nekome potraje tek koji mesec po povratku, neko je se seća daleko češće i duže, a najsrećniji su uvek tamo, čim oslušnu svoje srce.





















1 коментар: