Objektivom po Srbiji - Orašac i istorija isklesana krvlju, barutom, čašću i hrabrošću

Među onima koji me poznaju, sasvim sigurno nije novost da lično ne preferiram velika istorijska žrtvovanja ljudi pod većinom izgovora koje nam istorija beleži, te ih shodno takvom razmišljanju i ne volim veličati. Ponajviše iz iskustva koje mi jasno govori koliko nepovratno tragičan i koban uticaj takva veličanja mogu imati na ljude... Ipak, postoje istorijski momenti u kojima žrtvovanje predstavlja krajnju neophodnost i neminovnost, a jedan takav momenat je i Prvi srpski ustanak. Iako je Drugi srpski ustanak obeležilo daleko manje krvi i žrtava uz daleko više diplomatije i mudrosti, nikako ne bi bilo dobro ne videti da je to bilo moguće samo kada je krvavi Prvi ustanak bio u još tako svežem pamćenju Turcima. Dakle, ipak je to jedan od momenata kada se moralo...

I tako...zastaneš malo, parkiraš, izađeš iz kola, siđeš sa motora, prošetaš.
O da, istorija svuda okolo, muzej, spomenik, crkva, vinogradi i jaruga u kojoj je sve počelo. Sve je tu, scenografija je postavljena, zavesa se lagano diže i shvataš da si na daskama, okrenut publici, odjednom učestvuješ u istoriji. Neobičan osećaj, samo posebna mesta i prizori mogu da ga izazovu u čoveku.
Onda se zagledaš u publiku i kada shvatiš zašto ti je publika poznata, dobiješ želju da se prepustiš...i, to je i najbolje, sada se prepustiti istoriji i vekovima da vode dalje. Ostaješ mali statista na sceni, ostaješ napeta publika i za trenutak postaješ neko drugi...  Karađorđe? Nemam pojma, očas posla postaneš neki drugi junak, neki vojvoda, neki barjaktar, neki heroj...neobičan osećaj, baš neobičan...