Objektivom po Srbiji - Etno selo Tiganjica, banatska čarolija uz samu obalu Begeja

Nesrećne devedesete uglavnom su donele ovim prostorima negativan predznak na sve.

Sve je stalo, propadalo, nestajalo...

Poznata stara i tužna priča u kojoj je posebno Banat tonuo, do onog nivoa na kome mu je skoro postalo nemoguće da drži glavu iznad površine.

Sve je na neki način devastirano, život je napuštao ove predele, a nade su se počele vremenom i gasiti.

Gotovo ništa nije više slutilo da će se jednom sve to vratiti, očistiti patina i zasijati stari sjaj ispod nje, u ovom delu Vojvodine.

E, upravo to se počelo dešavati negde na magistralnom pravcu od Beograda ka Zrenjaninu, neke davne 1994. godine, godine u kojoj je zaustavljena inflacija, ali se teško šta moglo značajnije uraditi.

Jedan vizionar i zaljubljenik u Banat, napravio je restoran i vetrenjaču, Bošnjakovu vetrenjaču koju je video kao simbol Banata, a možda i Vojvodine uopšte, i restoran nazvao Trofej.

Drugi možda nisu, ali on je znao da je time započeo nešto veliko.

Nešto važno.

Nešto što je za naredne generacije bitno, upravo gradeći to na temeljima nekih davnijih generacija.

Tako je začet kompleks koji danas znamo kao Etno selo Tiganjica, kompleks koji se sastoji od danas već nadaleko čuvenog restorana Trofej, i Banatske kuće. 

Kompleks koji nudi daleko više od odlične hrane, kompleks koji nudi ne samo prenoćište, već i noćenje u autentičnom ambijentu, od autentičnih materijala, kompleks koji nudi svojevrsnu muzejsku zbirku autentičnih predmeta, ali i živahne sadržaje ponajpre kroz razne četvoronožne stanovnike.

Kompleks koji pre svega nudi nešto čega ćemo se sećati, pa makar i samo jednom svratili.

Sveukupan doživljaj koji se teško može taksativno razložiti i nabrojati.

Na nešto više od šezdeset kilometara od prestonice, na samom skretanju za Carsku baru, ali i fantastično selo Belo blato, umesto davnašnje drumske kafane, danas je reprezetnativan etno kompleks ono  zbog čega ljudi dolaze, i najčešće dupke pune parking, a vrlo često se traži i stolica više.

Jedan sasvim logičan sled je nastavljanje vizije, koja je danas zapravo porodična vizija, uveliko već nadživela viziju jednog čoveka.

Vizija o Banatu u malom, započeta vetrenjačom i restoranom sa odavno već zavidnim renomeom, nastavljena je kroz dalju gradnju objekata i uređivanje prostora na autentičan način, ali i autentičnim materijalama, a sve u cilju očuvanja tradicionalnog, te prilagođavanja savremenom komformizmu današnje klijentele.

Ta vizija danas uključuje i brojne životinje, ali i mogućnost zabave sa njima, koja najpre prija najmlađim posetiocima. Brojni organizovani dečiji izleti koji se upravo ovde realizuju, odavno su prevazišli lokal, i prošireni su i na naše najveće gradove, a ono što ovo etno selo ima da pruži deci koja ovde dođu, proširuje se iz godine u godinu.

Praktično nema stajanja.

Misija je da se kroz zabavu, odmor i pre svega lep ugođaj, prikaže i banatski odmor na selu.

Paorska peć, ali ona prava paorska peć, daje celokupnom ambijentu onu značajnu notu ozbiljnosti na toj misiji, ali ona je i dalje samo jedan detalj, jedan od čitavog niza detalja koji zaokružuju ovu celinu, i daju joj upravo značaj koji nam je svima potreban.

Detalji iz lova, trofeji zapravo, ali i slika Cara Ferdinanda koji je ovde lovio, preciznije pojašnjavaju kako je uopšte nastao naziv Carska bara, ali i zbog čega je Kaštel Ečka pre svega lovački letnjikovac.

I, tako bismo o detaljima mogli napuniti nekoliko stranica.

Svaki od detalja nosi svoju priču, a svaka od tih priča je jedna stranica u nenapisanoj, ali nemuštim jezikom ispričanoj priči o ovom delu Banata, i na neki volšeban način, kada krenemo odavde, jednostavno znamo da smo tu priču čuli ovde.

Ili...spoznali nekako...

Sve je moguće u Tiganjici.

No, dajmo priliku i fotografijama, pa neka one dalje vode. Od nove suvenirnice, pa redom...