Vrlo bajkovito i istovremeno realistično zvuči. Dakle, od idealnog do apsolutno mogućeg u jednoj naizgled kontroverznoj ideji, nekako se upakovala naša najveća planina.
Upakovala, ugnjezdila i ušuškala.
U ponečemu veoma glasno, gotovo arogantno, a u ponečemu tih, gotovo stidljivo.
Sedamdesetpet sa četrdeset kilometara. Baš mnogo, posebno da bi se sakrilo, ali ovo planinsko prostranstvo se ne krije u potpunosti. To je i nemoguće, ali da i danas nakon toliko vremena krije svoje tajne kutke, zaista zvuči neverovatno. Neverovatno zvuči ne samo zbog činjenice da je poznat vekovima i vekovima, pre svega po rudarstvu, već i po činjenici da je danas najveće domaće skijalište, pomalo nesmotreno pretvoreno u svojevrstan grad čak.
Ne, nije to loše za jednu ovakvu turističku destinaciju, zimi najposećeniju, naprotiv.
Osim skijanja u takvom jednom ambijentu u kome urbani reljefi često nadjačavaju prirodu koja bi uistinu trebala da ima svoje centralno mesto ovde, ovde se vodi i bogat društveni život koji se odlikuje čak i noćnim provodima, a svega toga ne bi ni moglo biti bez jakog impulsa urbanog, motivisanog komformizmom bez koga današnje generacije posetilaca ne mogu.
Stoga je sa te strane možda otvoren jedan čitav niz pozitivnih sitnica koje danas karakterišu provod na ovoj ogromnoj planini, koja za preko dva kilometra nadvisuje nivo mora...
No, postoji i ona druga, daleko naturalnija i pitomija strana, jedan stav kako se sa svakim novim talasom urbanizacije, ali i gradnje uopšte, narušava sve što je lepo i krasi jednu planinu.
Prepustio bih svakome da ponaosob izdozira sebi koliko je čega u tom miksu, i donese nekakav uopšteni zaključak, a ja sam svoje zaključke odavno doneo, i odavno ih apdejtovao vremenom, i svakim novim dolaskom ovde.
Možda je najpoštenije reći da ima svega.
I za jedne, i za druge, pa čak i za one koji traže istoriju i tragove snage srednjevekovnih tvrđava na obroncima velike planine.
Istina, ljubitelji prirode ovde su na pomalo brutalan način skrenuti na neke obronačke i periferne geografske širine ovog planinskog masiva, no sa upravo tom činjenicom, pred njima će se otvarati i onaj nežni, tihi i gotovo stidljivi Kopaonik.
Onaj Kopaonik kakvog će samo ljubitelji prirode umeti da prepoznaju, da pronađu, i da se pomire sa moćnom planinom oko svega što su joj do tada zamerali.
Jedno pitanje će ostati bez odgovora, kanda, zauvek...
U koje doba je Kopaonik najlepši?
Teško pitanje. Posećivao sam ga, mislim, u svakom kalendarskom mesecu makar jednom u životu. Posećivao onako kako ja umem, sa istraživačkim žarom za prirodu, i sa razumevajućom trpeljivošću prema urbanizaciji.
I jedino što nikada nisam, jeste to da pružim sebi ili nekom drugom odgovor na ono pitanje.
Najmanje ga volim zimi.
Lampica za strast na skijama odavno je pregorela negde u meni, i zimi ostaju svi oni logistički problemi sa snegom, vožnjom, proklizavanjem i slično, dok na drugom tasu u glavi, onom na kome treba da se za to dobije i neko zadovoljstvo, gotovo da nema ničega za mene sem fantastičnih snežnih pejzaža i vazduha.
Pa ipak, zima je vreme kada je najposećeniji ovaj gorostas...
Leto je doba kada najviše volim da dolazim, i kada to najčešće radim, ali su opet neki komformistički razlozi odgovorni za to, a ne sama lepota. Lakoća putovanja, mogućnost da ga pohodim i na dva točka, i slično.
A lepote ima posvuda. Planinski potoci su tu, zeleno se smenjuje sa zelenim, pa onda prelazi sve u zeleno, da bi se konačno vratilo zelenoj boji. Da, možda je ipak previše zelenog. Bar za nijansu.
Proleće je verovatno onaj najteži period za dolazak. Sve je pusto uglavnom. Ovde je proleće takvo da ga se često ne raspoznaje od zime. Sve je vlažno uglavnom, potoci su pretežno nabujali, a ona zelena nedostaje na svakom koraku. Osim zimzeleno zelene, dakako.
I konačno, možda je meni i najdraže doći u jesen.
U jesen kada još nije počela sezona, i na svakom koraku su vidljive pripreme ali gužve još nema. Gotovo ništa ne radi. Osećaj zadovoljstva pri pomisli da sam izbegao gužvu dodatno pomaže da se kao odgovor na ono pitanje s početka, nametne jesen.
A zelenilo u svom iščezavanju pruža definitivno najlepše pejzaže.
Transformacija divostasne planine iz vedre zelene u otmenu zlatnu je fantastična.
Možda čak i jedinstvena zbog obilja šume.
Senke su izdužene uveliko, dnevnosvetlosni deo dana se značajno skratio, a izmaglica je sve češća jutarnja pojava još od sredine avgusta ovde.
I sve je to zapravo scenografija za neke od najlepših i najidiličnijih slika koje se urezuju čoveku u pamćenje.
Tada i urbano ume biti lepo, kada nas dovoljno nema prisutnih, pa se pozdravimo jedni sa drugima u kakvom mimohodu ili šetnji po nekom vidikovcu, parkingu ili gde drugde.
Potrebno je i malo samoće u životu da bi se neki momenti iskusili.
Onaj momenat ovekovečen u sećanju kada isparava zemlja u kasno jutro, ili kada se izoblači šumarak uz potok od pare koja se stvorila na tren. Za taj momenat mora čovek pokoji sat da provede i nasamo sa svojim nemirima i strahovima, žudnjama i strepnjama, da bi ga uočio onako kako moreplovac posle silne plovidbe vidi negde na horizontu kopno, pa makar mu to i nebila destinacija, ali znači.
Što dalje pišem, sve sam uvereniji da će moj glas otići za jesen, u odgovoru na ono pitanje spočetka.
Jesen je generalno najlepše doba za putovanje, a Kopaonik je jedna od najlepših pozornica za priče koje jedno kvalitetno putovanje može da ispiše i zapečati u riznici sećanja.
I eto, možda sam ja svoj odgovor dobio...i, možda taj odgovor zaista leži u ovim fotografijama koje nisu uspele zabeležiti i dočarati utiske, ali nagoveštavaju...
Нема коментара:
Постави коментар