Naslov, primetićemo, isuviše skromno govori o jednoj ovako značajnoj instituciji, ali je i takav, više puta menjan i prepravljan ne bi li i pored oskudnosti reči, ipak bio nekako što pravilniji i precizniji.
I, tako je ostao u ovoj formi, a verovatno je da će se kroz priču o istoriji ove škole, razumeti preciznost naslova, iako za verovatno nezasluženu skromnost opisa u naslovu, nemam opravdanja.
No, da se polako udaljimo pričom od naslova, a ta priča nas vodi u prilike koje su vladale na prelazu srednjeg u novi vek koji se na različitim prostorima, nazirao u različito doba.
Kraj sedamnaestog veka se na određeni način može vezati za najstariju gimnaziju u Srbiji, i to ponajpre kroz ideju da se Velika seoba koja se odvijala pod Patrijarhom Arsenijem Trećim, zapravo odvijala i kao migracija kroz mesto, ali i kroz vreme.
Da, i vreme, jer kako je to čak i danas vidljivo, razlike, kulturološke ali i gotovo sve druge između krajeva koji su bili pod Austrougarskom vlašću, i krajeva u kojima su vladali Turci, više su nego očigledne.
Stoga su velike seobene kolone krenule ne samo u nove krajeve, već i u novo vreme. Doba koje bi vek, a možda i čitava dva čekali da nisu krenuli. Doba u kome ne bi spoznali gotovo ništa od onoga što bi im život učinilo lepšim i lakšim, jer je državna turska politika toga doba imala za jedan od ciljeva i držanje porobljenog stanovništva podalje od obrazovanja i opismenjavanja uopšte.
I upravo zato, žudeći ka vlastitom ekonomskom i kulturnom prosperitetu, ali uz izraženu težnju da očuvaju vlastiti nacionalni identitet, doseljeni Srbi su preko svoga predvodnika, Patrijarha Arsenija, zatražili od carskih vlasti mogućnost školovanja i na srpskom jeziku, kao i druge obrazovne i kulturne povlastice. Škole, a naročito visoke škole, pa čak i štamparije koje bi za osnovu uzimale srpski jezik, nisu bile po volji ondašnjim vlastima u Beču, i proteći će zapravo čitav vek dok se kockice ne budu složile, i prvi đaci zakoračili put znanja kroz danas najstariju gimnaziju koju imamo.
Istini za volju, nije samo od otezanja od strane zvanične carske politike koja je sa pravom nazivana Tamnicom naroda, i kojoj nikako nije bilo u interesu nacionalno osvešćivanje naroda koji su činili osnovu eksploatatorske ekonomije ali i vojne snage na uvek labilnoj granici. Zapravo, ubrzo po popuštanju u stavu, te dozvoljavanju da se počnu osnivati i osnovne škole za Srbe, iznedrio se novi problem - pronaći nastavnike za te đake.
I tako proteče vek od prvih zahteva za jednom ovakvom obrazovnom institucijom dok ona krajem sledećeg, osamnaestog veka, u Sremskim Karlovcima nije otvorila svoja vrata učenicima.
Vek je otišao u raznim pokušajima da kroz različite oblike školovanja, uglavnom dostupne samo privilegovanima i imućnima, jednoga dana zaživi i opšta i šira verzija opismenjavanja, ali i većeg stepena školovanja. Dakle, nije taj vek bio bačen, naprotiv, tokom njega su razne institucije kroz svoje obrazovne programe modelirale ono što će jednoga dana biti polazna osnova za Gimnaziju.
Dakako, kako i priliči onovremenskim načinima vođenja svog naroda, konačnu reč, i to onu koja se čuje i poštuje, morao je dati jedan visoki crkveni zvaničnik, a to je i učinio odmah po svom izboru za Karlovačkog mitropolita, jedan od najznačajnijih ljudi svoga doba, Stefan Stratimirović, čiju porodičnu zaostavštinu u delu njenog materijalnog oblika danas možemo sresti u Kulpinu, na nekada porodičnom imanju sa čak dva dvorca. No, sam Stefan nosio je svoje zaveštanje sa sobom, kroz svoju harizmu, odlučnost, viziju i nadasve školovanost tipičnu za jednog Bečkog đaka, što je za to vreme predstavljalo sam krem obrazovanosti i manira. Znatnim i hitrim zalaganjem, već naredne godine po imenovanju obezbedio je sredstva najvećim delom od bogatog lokalnog trgovca Sabova, kao i odobrenja neophodna za institucionizaciju jednog do tada neviđenog nivoa školovanja kome su se pre svega Srbi nadali.
No, peripetije koje su omele vek za sobom, odnele su još jednu godinu dok Car Franja nije konačno odobrio početak rada ove Gimnazije.
Gimnazija je počela sa radom godinu dana po svom nastanku, dakle sa zakašnjenjem svojevrsnim, ali je zato od tada nastavila da radi punom parom, kao da želi da pretekne i nadoknadi godinu za sobom, već i onaj prethodni vek, ali i vekove pre njega u kojima ovakvo obrazovanje Srbima nije bilo dostupno.
U multietničkoj sredini kakva je u to doba bila Carevina, ne čudi što su i prvi i drugi direktor ove gimnazije bili zapravo - Slovaci. No, tamo gde postoji posvećenost i predanost poslu, ponajmanje je važna nacionalnost, te ovo može samo biti svojevrsna zanimljivost na putu kojim je škola krenula i ubrzo ubacila u petu brzinu.
Naredni vek istrošiće staro školsko zdanje do dovoljnog nivoa da se vek kasnije ova najstarija obrazovna priča kod nas, preseli u svoje konačno izdanje kakvim ga danas znamo. Zdanje u srpsko-vizantijskom stilu koje krasi danas najlepše mesto u državi, nastalo je novcem braće Anđelić, neobično brzo, te Gimnazija gotovo da nije ni primetila da se presvukla u svoje novo, i konačno ruho.
Ovog puta dobila je i biblioteku reprezentativnog izgleda i sjaja, taman kao i svečanu salu koja je svedočila nastajanju brojnih velikih ljudi svoga doba, a koji su svoja obrazovanja sticali upravo ovde.
Visoki i otmeni hodnici, učionice, kao i ostale prostorije neophodne za rad ovakve ustanove, ovekovečeni su i u kultnom filmu Lajanje na zvezde, a danas je nemoguće izbeći tu asocijaciju u slučaju da smo pogledali film, i videli samu Gimnaziju uživo.
No, baš tako i dolikuje jednoj školi iz koje su sa svojim diplomama izašli brojni znameniti ljudi poput jednog Vase Stajića, ili Jovana Sterije Popovića, te čuvenih istoričara Ruvaraca, ili imena poput Vide Ognjenović ili Borislava Mihiza, te Vojvode Šupljikovca i brojnih drugih, pa sve do najčuvenijeg gimnazijskog đaka, Branka Radičevića čija bista dočekuje i ispraća posetioce ispred glavnog ulaza.
Isključivo potreba za konzistentnošću ovog teksta, omela me da učinim nepravdu, i budem prisiljen da iz pozamašnog spiska slavnih đaka Gimnazije, odaberem nekolicinu reprezenata, ne bih li održao fokus u ovom članku. I, upravo tim konstatacijom, mogao bih završiti sa pisanjem, te prepustiti fotografijama da preuzmu dalje vođenje kroz istoriju sublimiranu u jednoj od najlepših, i svakako najstarijoj gimnaziji koju imamo.
Нема коментара:
Постави коментар