Imena poput Radeta Postupoviča, ili Oblačića Rada zna veoma malo ljudi kod nas.
Uglavnom stanovnici Novog Sada, Niša, Kragujevca i Gornjeg Milanovca, jer im neke ulice nose jedno od ova dva imena. I, verovatno neki istoričari, specijalizovani ili oni entuzijasti, nešto turističkih radnika i prosvetara, te amatera ćeljnih znanja, što bi se reklo - za svoj groš.
Čak i kada na ovaj kratak spisak dodamo ime Rajka od Rasine, dobićemo dosta širi krug onih koji znaju za to ime, a posebno stanovnika Beograda jer jedna od ulica nosi to ime i u prestonici, ali i dalje ćemo imati samo jednu ličnost koju istorija prepoznaje kroz sva tri imena, pa čak i uz toliko imena, nije spremna da tvrdi tačno o kome se radi.
Ono što istorija nesumnjivo tvrdi je da su u pitanju pretpostavke, bazirane na narodnom predanju, te nekom pretežno kontradiktornom faktografijom pre svega utemeljenom na dve Povelje, da je reč o srednjevekovnom vitezu, velikašu, koji je služio dvoru Kneza Lazara Hrebeljanovića, a potom i Knjeginji Milici, te njihovom sinu Knezu, a potom i despotu Stefanu Lazareviću.
No, ono što je ostalo od materijalnih dokaza njegovog službovanja i života, i dalje je u zoni pretpostavki, što ne umanjuje značaj, pre svega, te materijalne zaostavštine.
Možda nije najznačajnija, ali najvidljivija zaostavština za koju se vezuje Rajko od Rasine, jeste i srednjevekovni utvrđeni grad Koznik. Iz današnje perspektive posmatrano, verovatno je prefiks 'grad' malo preteran, no ako se vratimo u ono doba, moguće je i da sasvim pristaje, obzirom da je život bio skoncentrisan u selima, a gradske strukture mogle bi se formirati tek oko utvrđenih svojevrsnih prestonica lokalnih velikaša i vladara.
Ipak, sagledavši položaj Koznika, slično poput Brvenika i Magliča, teško da se može ovde govoriti o životu unutar zidina na ovakvom mestu, već je pre reč o posadama stajaće vojske koja je maksimalno mogla biti snabdevena određenim kapacitetima za neku kratku opsadu, dok je sve drugo imalo isključivo odbrambeni karakter, počev od položaja.
Da, položaj je ovde ključan, u svakom smislu.
I danas je teško stići do ovde ukoliko vozite automobil sa karakteristikama limuzine, dok sa sportskim vozilom možete samo iz podnožja posmatrati ostatke tvrđave uzdignute na najisturenijem severnom delu Kopaonika, na nešto preko 900 metara nadmorske visine kako sijaju.
Ipak, uz upornost u običnom automobilu, ili sa lakoćom u terenskom, uz povoljne vremenske uslove savladaćete relativno širok, ali i dalje zemljani put do ove kote, i negde u podnožju, na prostranoj livadi ćete ostaviti vozilo, i zadnju deonicu ne preterano dugačku, možda do dvestotinak metara, savladaćete tako što ćete shvatiti i sami zašto se ovo utvrđenje zove Koznik.
...ma šta da legende govore o imenu, znaćete i sami zašto baš Koznik.
Skoro pred sam kraj veoma ozbiljnog uspona, napravljen je, ali ne i održavan, vidikovac sa drvenom platformom za fantastičan pogled, pa ko se usudi kročiti na zubom vremena izrešetanu drvenu platformu, imaće šta da vidi.
Nažalost, i same zidine kada se ubrzo do njih stigne, ne ostavljaju drugačiji utisak - fantastičan pogled i neodržavan lokalitet. Nesiguran čak, ali je makar svaki problem odmah vidljiv, pa je i rizik manji i sračunatiji, te neće pokvariti sveukupan ugođaj.
A ugođaj je takav da mi je teško zamisliti nekoga ko se pokajao što je ovde stigao...
Istorijske činjenice koje govore o prodoru turske najezde na prostore Balkana, teško je shvatiti ako ih posmatramo i poimamo iz današnjih uslova. Dakle, nije bilo reči o kompaktnoj vojsci, već o više manjih vojski, pa tako i biva mogućim da i dalje funkcionišu srednjevekovne države poput Vizantijskog i Srpskog carstva, kao i bugarskog kraljevstva, dok po Balkanu vršljaju turske vojske, tu i tamo udarajući na pojedina područja, pretežno u pljačkaškim, ali ubrzo potom i osvajačkim pohodima.
Nepostojanje jedinstvenih državnih politika čak i unutar spomenutih carstava, doprinelo je tome da se tek poneka svest kakvog lokalnog vlastelina, dovede u privremeni savez, te pokuša ponegde suprotstaviti turskoj najezdi. Stoga je i bilo moguće da kao prisilni savladar zakonskog cara Uroša IV Nejakog, kralj Vukašin Mrnjavčević sa svojim bratom potegne u Bugarsku da napadne tursku vojsku na reci Marici. Istorija ne može biti sigurna, te su podeljena i mišljenja o tome da je sitnija vlastela zapravo svesno izostala na ovom pohodu, okupljajući se oko Lazara Hrebeljanovića, kao i Vuka Brankovića, ali svakako je izvesno da ostale snage nisu učestvovale u ovom stravičnom porazu srpskih snaga koji je umnogome utemeljio pozornicu i odnose snaga za još snažniji i konačniji poraz nepune dve decenije kasnije, na Kosovu.
Upravo je ovo period u kome su podele sve izraženije, savezi sve nestalniji, sa elementima ucenjivanja, i ishod se konačno i mogao znati, ishod u kome je srpska srednjevekovna država zapravo ostala bez vojske i opcija nakon poraza na Kosovu. U vremenu nakon tog poraza, pokušaji konsolidacije srpskih velikaša, pretežno naslednika Lazara i Vuka u vidu njihovih sinova Stefana i Đurađa, zapravo su bili pokušaji da se odloži neodložno, a podizanje trvđave Koznik, pravi je dokaz za tako nešto. Sva utvrđenja iz tog vremena, od Novog brda, preko Zvečana, Magliča, Brvenika, Koznika i drugih, pa sve do najveće tvrđave tog vremena na ovim prostorima, Smederevske tvrđave, podignute su sa ciljem odvraćanja turskih osvajanja, iako u vojničkom smislu nisu mogla imati preteranu vrednost. Naime, i najveća tvrđava, iako poslednja, pala je opsadom, a ne borbom. Opsadni potencijali su bili skromni u Kozniku, iako su postojala čak četiri bunara unutar zidina, pa čak i mala crkva bogato opremljena, ali najveći potencijal činila je nepristupačnost, te se samo jednim putem, onim već opisanim kojim i danas stižemo do nje, moglo proći u samo utvrđenje. U ovom periodu, važno je bilo i birati saveze, pa je Stefan Lazarević, koji se smatra i makar pokriviteljem podizanja ovog utvrđenja u kome su i on, i njegova majka više puta boravili u to doba, sklapao savez sa Sultanom Musom, da bi ga kasnije upravo njegov vitez Rajko od Rasine, konačno porazio predvodeći Stefanovu vojsku u tom boju.
No, turska najezda je bila neminovnost, i tvrđava je uglavnom napuštana, iako su je srpski ustanici iz sedamnaestog veka u velikom prodoru tokom Bečkog rata, zajedno sa internacionalnom vojskom, osvojili na nož i barut, ali su ga potom, tokom Velike seobe Srba, napustili, i Koznik od tada više ne predstavlja nikakvo strateško utvrđenje.
Legende se prepliću, dakako, najviše vezano za gradnju. Narod kao narod, ako nije mogao Turke, onda je u pesmi i legendi za sve okrivio Prokletu Jerinu. Istini za volju, posle Segedinskog mira, Koznik jeste vraćen srpskom vladaru, iako je to umesto Stefana Lazarevića, ovog puta bio Despot Đurađ Branković, a poznato je već kako je narod opisivao kuluk pod kojim se u doba vladavine despotice Jerine, Đurađove supruge, rečima - grad gradila prokleta Jerina....
Stoga je narod i ovu utvrdu nazvao Jerininim gradom, a naziv je prema tom predanju dobio po tome što su morale kulučiti i životinje, pa čak i koze koje su izvlačile materijal za utvrđivanje na ovaj vrh.
I ostale legende o imenima sela podno tvrđave govore slično, no jedno je sigurno:
Iako su izvršena poprilična arheološka istraživanja u kojima je konstatovano kada je otprilike građena tvrđava, ona svakako i danas ostaje dom ne samo narodnih legendi i verovanja, već i brojnih misterija, faktografskih nepodudarnosti, i za sada večiti izvor razmišljanja i zamišljanja, što ovim zidinama daje posebnu čar.
Tonovi, kolorit, emocija 👍
ОдговориИзбриши