Nešto kao reč dobrodošlice...



Kao i u fotografisanju, tako i u izboru i prikazu fotografija na stranicama pred nama, trudio sam se da na neki vedriji i lepši način istaknem one izuzetnije momente iz relativno dosadne svakodnevnice i obogatim ih fotografijom koja bi mogla gledaoca da bar nakratko odvuče na neku drugu, lepšu stranu.
Ne znam da li sam i koliko uspeo u tome, ali znam ko će znati... svako ko se zadrži na ovim mojim stranicama.

Svakom posetiocu želim da uživa na stranicama ovog Bloga bar upola koliko sam ja uživao u ideji da neke svoje lepe momente podelim sa drugima.

Претражи овај блог

Читаоци

Prati Blog preko elektronske pošte

субота, 20. новембар 2010.

Objektivom po Srbiji - Kopaonik, uspavani div između dve sezone

Najpoznatija planina Srbije, čije prve asocijacije vuku na žičare, skije, spustove i sve ono što snežni pokrivač može da priušti turisti. Neka naredna asocijacija na pomen ove planine zasigurno će se dotaći prelepih letnjih pejzaža, krda lutajućih bikova, Metođu i njena čuda, polja paprati i gejzir, a neko će možda pomisliti i na vodopad.

Ipak, između dve sezone, one zimske kada je Kopaonik u punoj formi, i one letnje kada pruža na uvid svoje smirenije i nežnije lice, na ovoj planini smenjuju se još dva godišnja doba. Naravno, kao i svuda. Ipak, ova dva godišnja doba prograšena su najnezanimljivijim na ovoj planini. Sa pravom, nema sumnje, i to ne samo zbog daleko veće atraktivnosti leta, a posebno zime, već i zbog toga što se u proleće i jesen ne može nauživati niučemu na ovoj planini. Ipak, itekako se mnogo toga može videti i u proleće i u jesen.



Moji prvi odlasci na Kopaonik, nekada davno, definitivno su bili vezani za zimu. Otprilike, kao i većini posetilaca, zima je bila moja jedina asocijacija na Kopaonik. Jednog dana neko je pomenuo i razne druge sadržaje, ali dostupne samo preko leta. Par godina je ta misao sazrevala u mojoj glavi, a onda sam se odlučio da isprobam Kopaonik i leti, pa ma kako bilo dosadno.
Dosadno?
Ma nikako.
Otprilike nisam više nikada otišao zimi na Kopaonik, a neko vreme sam svakog leta odlazio tamo, eto, toliko mi je bilo dosadno leti.


















Svakako je bio ogroman uticaj takvog mog iskustva da se otvorim i za preostala dva godišnja doba, tako da sam, sada već kao solidan poznavalac geografije ove moćne planine, priuštio sebi i nekoliko vikenda u ovom neatraktivnom delu godine, malo u proleće, malo u jesen. Snega ima u oba ova godišnja doba, i ako ga ne bude večeras, ne znači da se ujutru nećemo probuditi sa njime. Ipak, prohodnost pešačenjem još uvek je solidna i tada, pa se neki značajno drugačiji pogledi na iste stvari pružaju pred nama. Kakvi su to prizori, mogle bi slike da iskažu bolje od reči u ovom slučaju.


















U proleće i jesen, ma koliko snega da bude na vrhovima Kopaonika, sasvim je sigurno da će se izgled prirode menjati do neprepoznatljivosti u toku silaska na koju god stranu da se pođe. Prve promene nastaju u pejzažima gde listopadno drveće najrazličitijih boja krošanja sve više zamenjuje četinare, sugerišući promene koje se pomaljaju svakim pređenim kilometrom sve očitije. Silazak u podnožje Kopaonika kao da nas vodi u jednu sasvim drugu zemlju, na mesto gde još uvek caruju proleće ili jesen i nema traga zimi. Ovakvu metamorfozu dok se vozite jedino još možete doživeti - u avionu.
E pa Kopaonik je sposoban da ovo priušti i u kolima, a naravno, i na motoru.

















Kopaoniku je, valjda, svejedno...uvek ima šta da pokaže, nekada je to dovoljan vikend, nekada mora nedelja da se provede a nekada možda i mesec, ali jedan dan...e to je moguće samo ovako, na fotografijama. Za sve ostalo što Koponik čuva treba mnogo više...

Нема коментара:

Постави коментар