Dođeš u određeno životno doba u kome su mnoge kockice već posložene, u doba u kom je sve manje euforije, a sve više onih mirnih osećaja da su stvari baš takve kakvima ih i doživljavaš, i nekako deluje sve stabilno. Sve što si video, čuo doživeo.
I u nekom trenutku si svestan da već odavno, nažalost, ne treba da pitaš nekoga da li je nešto pročitao. Ili pogledao neku predstavu pozorišnu, iz različitih razloga.
A onda mu se obratiš pitanjem da li je pogledao neki film.
Kultni film. Recimo, ponajpre domaći film.
Film iz koga su replike postale deo našeg svakodnevnog govora, gotovo slenga.
A taj neko odgovara...čekaj, jel' se tu beše radi o....ili...mislim da sam gledao....
Ma ne, nisi gledao. Ili si uzalud gledao. Postoje filmovi koje ne možeš gledati samo jednom.
Nema smisla. Naprosto, takvi su da je normalan životni standard pogledati ih uvek.
Iznova. Iz sredine. Na delove.
Nevažno. Samo, ne možeš ne-biti siguran jesi li ga gledao.
Na more možeš otići samo jednom u životu, recimo....ali, ne možeš plivati samo jednom u životu.
Tu se skriva suština, i tu negde joj forma ustupa svoj prostor i stvari su onako, nekako posložene.
Tako je i sa Kopaonikom.
Moćna planina. Najveća koju ovde imamo. Gotovo nepregledna...
Može se otići na Kopaonik, da, i upisati to u svoju životnu agendu kroz objave na društvenim mrežama, ali...
Kopaonik nije planina na koju možeš otići, i čekirati to tek tako.
Možda i najveća moć Kopaonika je upravo ona privlačna snaga kojom zove na novi dolazak.
Ne, to nije vraćanje, ne. Možda se neko i vraća Kopaoniku, ali većina nas odlazi na tu planinu ponovo.
I, ponovo. Baš kao i kultni filmovi iz kojih razmenjujemo replike u svakodnevnom razgovoru.
Niti je dosta jednom kada vidiš, niti je dosta jednom da odeš. Ne. Jer, jednostavno nije...
A u čemu je razlika između vraćanja i ponovnih odlazaka?
Pa, u tome što se povratkom srećeš sa nečim viđenim, takvim kakvo je, a ponovni dolasci uvek donose nešto novo. Gotovo kao da prvi put ideš.
Upravo tako i Kopaonik svaki put ima nešto novo, osim za skijaše, jer njih ne mogu ovde da umetnem. Oni imaju svoj fokus i cilj, njima je Kopaonik alat zapravo.
A Kopaonik se ne otkriva kad je pod snegom, kad je beo..
Za to je ipak potrebna druga boja. Zelena, recimo. Ili žuta u svojim bezbrojnim nijansama....
Ukoliko tako doživimo Kopaonik, on je zaista u stanju da nam bude svojevrsna hrana za dušu i telo, uvek nekako nov, a uvek nostalgično vezan za onaj petak kada okrećemo ključ u bravi vozila i krećemo tamo.
Zato, upravo kao i kultne filmove iz kojih koristimo replike, ako samo jednom odeš na Kopaonik, nećeš ga videti, sve misleći da jesi.
Nije to do nas, to je do Kopaonika.
Sa tri glavna pravca se možemo dočepati vrhova ove moćne planine, i to iz pravca
Kraljeva ili
Raške, penjući se kroz
Jošaničku banju, zatim onim najčešćim, preko
Kruševca i Brusa, i onim najređim iz
Niša,
Prokuplja,
Kuršumlije preko Brzeća.
Ova druga dva se susreću i nastavljaju ka vrhu otvarajući fantastične prizore usput.
Nepregledni vrhovi koji se izdižu iznad sumaglice koja ih poput šalova obmotava, nešto je što se retko gde može pronaći. Za
Kopaonik je to očekivano, da.
Ipak, moćna planina ima i dosta neočekivanog da ponudi.
Upravo ovim putem, u jednoj izrazitoj krivini, od kada posećujem ovu planinu, nalazi se rampa na početku jednog puta od tucanika. Nije baš odmah uočljiva, ali ako znaš da je tražiš pogledom, očas posla se nađe.
Naspram nje je obično po nekoliko automobila parkirano u samoj krivini, a sada je probijen i put iznad same rampe, zbunjujući nagoveštaj da je neko ipak odlučio da stavi svoju tapiju na komad ovog savršenstva prirode u kome se nalazimo.
No, da ne odmeandriramo u nekim drugim pravcima, ostanimo na putu od tucanika zatvorenim rampom, jer ovde počinje jedno od sakrivenih i neočekivanih čuda ove planine.
Put koji širinom dozvoljava mestimično čak i mimoilaženje vozila, zdravorazumski je opredeljen samo za pešake. Pešačka tura nije naivna za one koji muče muku sa pešačenjem, ali je zato prelepa.
Put ima svojih laganih uspona i silazaka, nekoliko, ali se uglavnom silazi, jer pozicija koja je poznata kao odmorište ili plato, solidno je niža od same rampe od koje smo krenuli.
Zavisno od doba godine, a pre svega od količine vode koja se sjuruje niz obronke planine, maltene svaki čas nas pored puta zaustavljaju brojni potočni slivovi i vodotokovi, uglavnom sprovedeni ispod puta, ali ponegde je moguće da ćemo malo preskakati preko bare koja se ume stvoriti na putu.
Odmorišta ima nekoliko, klupa za sesti i uživati u odmoru i pogledu, ali svakim korakom, i svakim pogledom, postajemo svesni ozbiljnosti nagrade koja nas čeka.
Silaskom dublje u šumu, vodotokovi se uglavnom grupišu oko jednog većeg potoka, što je prvi znak da smo stigli do tog platoa ka kome smo se zaputili.
Plato se otvara sa nekoliko uređenih setova za sedenje, baš kao na pravom izletištu.
Ponovo zavisno od doba godine, jer sam ovde dolazio u različita doba, na tom platou ume da nikne gotovo praistorijska džungla paprati i drugog niskog rastinja sa ogromnim lišćem.
I zatim, preko drvenog mostića naniže, eto i gejzira.
Čudo kopaoničko...čudo hladne vode koja dobacuje i do pet metara uvis.
Možda samo po sebi ovo čudo i nije vredno truda, ali trud je čitavim putem nagrađen lepotom na svakom koraku.
I, sada su pred nama dva puta.
Nastavimo li nizbrdo, uskoro ćemo se izuzetno asketskom stazom sa gotovo zastrašujućom strminom sa jedne, a liticom sa druge strane popeti do narednog čuda, svetilišta u steni posvećenom Svetom Metodiju, ili ćemo se vratiti nazad, ipak nespremni i za taj napor.
Šteta je vratiti se, ali razumljivo je da nekada mora i tako.
U svakom slučaju, kompleks koji je prerastao u Park prirode usred Nacionalnog parka, poznat je pod nazivom Metođe.
Mesto na kome voda izvire iz stene oslikane Bogorodičinim likom, mesto na kome voda izvire iz napuštenog rudarskog okna, mesto na kome voda izvire iz zemlje odskačući nekoliko metara uvis.
Mesto posle kog izviru najlepša sećanja ponikla u katarzičnoj spoznaji da Kopanik tek čeka da ga otkrijemo.
Нема коментара:
Постави коментар