Objektivom po Srbiji - Selters banja, oaza čistog vazuha nadomak glavnog grada

Kada bi nekog prosečnog Nemca usred njegove zemlje pitali zna li za Selters banju, većina autentičnih stanovnika bi rekla da zna, naravno, samo što se izgovara Zelters, a ne Selters.

I, da, složiće se sa nama da je to banja blizu glavnog grada, ali bi nas i tu ispravio, jer Bon decenijama nije više glavni grad Nemačke....i, tu bi već postalo jasno da nekome od nas nije jasno o čemu to pričamo.

Uz navedene korekcije, Nemac bi zaista bio u pravu, pozivajući se na svoju, nemačku banju, nemajući pojma da je banja za koju smo mi pitali, zapravo jeste Selters, i jeste blizu našeg glavnog grada, tačnije - Beograda.

Pa, o čemu se onda radi?

Radi se o priči koja je počela krajem pretprošlog veka, u sam sumrak devetnaestog veka, kada su u neposrednoj blizini Mladenovca sa jedne, i padinama Kosmaja sa druge strane, iskopani prvi bunari iz kojih je potekla topla i slana voda, koja je istog momenta postala interesantna, te kao takva poslata na brojne analize.

Sastav vode pokazaće se lekovitim i blagodarnim, sličan sastavu već afirmisanih banja u Nemačkoj, Francuskoj i Češkoj, ali najsličniji će, analize će reći, sastavu vode u banji Zelters (Selters), i tako se ta priča o imenu, privela svom epilogu.

Najverovatnije iz marketinških razloga, područje koje će postati današnja banja, biće nazvano upravo imenom već poznate nemačke banje - Selters.

Banja nije odmah to i postala, i morala je sačekati da jedan lokalni doktor proda veoma vredno industrijsko nasleđe, te da upravo taj novac investira u pansion sa tridesetak ležaja.

Banjski turizam time je začet u banji nadomak Mladenovca, tadašnje varošice do koje se dolazilo peške bez preteranog napora.

Ipak, pravi zamah počinje tek nakon Prvog svetskog rata, kada do tada mali broj uglavnom reumatičnih posetilaca, proširenjima u lečilišnim kapacitetima, a pre svega kadama sa toplom vodom, broj posetilaca i korisnika Banje, premašuje i broj stanovnika u varoši.

Beleže se čak i komercijalni uspesi sa prodajom vode koja se flašira i plasira na raznim tržištima pod svojim brendom, dok se u samoj Banji prodaje po ceni od jednog dinara.

Teško je danas odrediti paritete, ali spram mojih ličnih saznanja, bez obzira što je i tadašnji dinar znao vredeti manje ili više u zavisnosti od vremena koje ciljamo, dinar za litar vode bila je apsolutno karakteristika premijum proizvoda.

Nisam siguran da li postoje i podaci o količini prodavane vode, ali nekako taj podatak ne bi mnogo pomerao ulevo ili udesno istorijsku vertikalu uspona ove banje.

Iako Banja nije dosegla ni približno slavu poznatijih banja u Srbiji, prostor za širenje je definitivno postojao, a na gotovo eksplozivni razvoj koji će uslediti sedamdesetih godina prošlog veka, ključno će uticati dva elementa.

Prvi je nesumnjivo nagli porast broja stanovnika Beograda u tom periodu kada je prestonica agresivno kidisala na svoj prvi milion, i odakle je sama Banja zbog svoje blizine generisala najviše svojih korisnika. 

Upravo tu činjenicu je sagledao i državni medicinski aparat preko svojih tela za lečenje i rehabilitaciju, i vodeći se tom idejom, uplivao u samu Banju kupovinom svih objekata u kompleksu, a zatim i izgradnjom novih, savremenih kapaciteta, što predstavlja onaj drugi element koji je zakovao Selters banju na kartu banjskih lečilišta, ali i turističkih destinacija kod nas.

Vremenom, banja se specijalizovala za brojne rehabilitacione aktivnosti i postala čuvena čak po svojoj uspešnosti, naročito u fizioterapeutskom domenu.

Banja danas nudi pored lečilišnih, i deo turističkih ležajeva jer sam kompleks danas nudi daleko više nego ranije. Naime, pre desetak godina pokreće se i priča o bazenskom kompleksu sastavljenom od velikog i dečijeg bazena sa pratećim sadržajima, ali kompleksa sportskih terena i teretana na otvorenom, čime se ponuda uvećala u odnosu na standardnu dotadašnju vezanu za staze za šetnju u šumskom ambijentu parka u sklopu kompleksa, kao i rehabilitacione i lečilišne kapacitete.

Pritom nije nevažno spomenuti tradicionalnu likovnu koloniju kroz koju se ovde predstavilo dosta mladih, ali i poznatih i već afirmisanih slikara u prethodnim decenijama, a kapaciteti za kulturna dešavanja oličeni u hotelskoj sali i izložbenim prostorom sa koncertnim klavirom, danas su domaćini i brojnim dešavanjima, od izložbi do koncerata.

Širenje banjskih sadržaja zapravo nije ugrozilo i danas neoprezno i neretko zapostavljen faktor parkinga za vozila, i taj prostor ne samo da nije narušen, već u najvećem broju dana, deluje kao dovoljan svojom pozicijom i kapacitetom.Upravo taj parking prostor je, prema mom ličnom mišljenju, još jedan od oslonaca današnjeg razvoja banje, jer sabirajući ponudu ležajeva u lečilišnom i turističkom delu kompleksa, dolazimo do brojke od pet stotina, a približno toj brojki, ovde radi i toliki broj zaposlenih.

Logistički je to veliki izazov, posebno kada se uzmu u obzir i posete pacijentima, te posete bazenima u špicevima, a adekvatan parking prostor se podrazumeva kao jedan od nosilaca u borbi sa tim izazovom.

Banja je lepa, ispunjena je sadržajima, u lečilišnom smislu je savremena i kadrovski odlično podržana.

Pa ipak, neke euforije nema. 

Nevelik kompleks koji je za sada izuzetno dobro iskorišćen, treba posmatrati u skladu sa svojim prednostima i ograničenjima. Blizina Beograda je jedan od najvećih pluseva, kao i broj ponuđenih sadržaja, ukoliko nas samo turistička radoznalost povuće na ovu stranu.

Ambijent nas neće oboriti s nogu kako bi to učinila recimo Ribarska banja ili Banja Koviljača, a nećemo se ni naći u urbanom okruženju kakvo krasi Vrnjačku i Soko banju.

Slobodne izvore i bazene kakve možemo naći u recimo Lukovskoj banji, ovde nećemo naći, i sasvim je sigurno da ponuđena park šuma nije na nivou Bukovičke banje tridesetak kilometara dalje smeštene.

Pa ipak, banja nije odsečena i relativno izolovana poput Banje Junaković na primer, već je daleko bliža urbanom ambijentu i podršci i kroz tih nekoliko paralela, možda sam i uspeo da što realnije predstavim jednu od banja u koju uvek pre želim da želim da dođem, nego da moram da dođem 😀

Sve što nisam uspeo da rečima pokažem, ponudiću na fotografijama koje slede, pa tako možemo da se upoznamo sa ovom banjom za one koji to već nisu do sada imali priliku, ali i da se podsetimo, za one koji su banjskim stazama već brojali svoje korake...

 

Objektivom po Srbiji - Ledinačko jezero, gotovo neverovatan krajolik sakriven usred šume na jednoj od najpopularnijih planina

Srebro.

Da, baš tako se zvalo jezero, odnosno nekadašnji iskop u okviru rudne eksploatacije na Fruškoj gori u blizini sela Ledinci, a koji su po zlu u prethodnom veku zapamtili upravo stanovnici ovog sela. Ne, nije neko veliko zlo, ali jeste ono koje zagorčava život, čini ga ružnijim. Kamenolom.

Nekom korisna, nekom ružna asocijacija, ali kada je reč o upravo ovom rudarskom kompleksu, na putu smo da počnemo da razrešavamo misteriju imena rudnog kopa Srebro.

Dakle, ipak je u pitanju kamenolom i rude koje se dobijaju na ovaj način, a to su mineralne komponente za visokootprone i kvalitetne betone recimo, ali ne i srebro. Srebro se nije kopalo ovde, već je naziv ovaj kop dobio prema jednom od dva potoka koji su proticali ovuda.

Srebrni potok i Lukin Svetac su potoci koji su, na koncu, uz pomoć nekih podzemnih neimenovanih voda, napunili jezero koje danas znamo kao Ledinačko.

Upravo onaj prvi je i darovao ime samom kopu, i na neki ga način posrebrio, iako se iz te rupe vadio Trahit, jedna od retkih ruda vulkanskog porekla.

O ozbiljnosti rudarskog kompleksa svedoči i infrastruktura koji je dobrim delom i dalje prisutna, poput velike drobilice, te pomoćnih zgrada i pogona. Kroz taj kompleks se prolazi peške jer čuvar ne dozvoljava ulazak vozilima, ali nagrada za nedugo pešačenje je onaj prvi pogled na jezero koje baš u tom trenutku izgleda kao iz bajke. Ta boja, te strme litice....osećaj je više nego sjajan.

Da, pronaći ćemo na sve strane utiske da je kao na moru, i to sa jedne strane i ima smisla.

Prva asocijacija je upravo boja jezera, ali i dubina koja se kroz tu boju u solidnoj meri definise. Naime, statistika kaže da je prosečna dubina petnaestak metara što je samo po sebi već duboko, ali da najveća dubina ide i na više od pedeset metara što nije neuobičajeno za naša jezera nastala veštačkim putem, ali na priobalnim područjima koje vidimo kao svojevrsnu plažu, male dubine rezultiraju i drugačijim nijansama boje, svetlije su, i zapravo veoma slične koloritima koje krase većinu mora.

Sledeća asocijacija jeste vazduh.

Onaj osvežavajući dah koji prožme telo kada se čovek nađe u neposrednoj blizini mora, spreman da u njega zakorači, dok lagani adrenalin plavi telo. E, takav osećaj se na ovom jezeru neizbežno mora doživeti.

Važna asocijacija ovog jezera na morske ekvivalente nalazi se u samoj vodi, po zakoračivanju u nju.

Naime, zasićenost mineralima u ovoj vodi, kupačima stvara onaj osećaj kakav salinitet mora kakav se uglavnom sreće i na moru. Tako je kod ulaska u vodu, a tako i kod plivanja.

Verujem da i plovidba na dasci, koja je nekoliko godina unazad doživela ogromnu popularnost, dobrinosi osećaju da smo ovde - baš kao na moru.

I, priča o jezeru je počela onda kada je priča o rudniku završila.

Zbog preuzetih obaveza, moćne pumpe su ispumpavale permanentno vodu koja se taložila na dnu napuštenog rudnika, sve do bombardovanja iz 1999. godine kada je usled neke od detonacija prekinut rad pumpi, a voda počela da formira jezero u narednih desetak godina, a lokalno stanovništvo i radoznali osvajači najlepše vojvođanske planine, počeli da otkrivaju ovaj dragulj u formiranju.

I, tu negde kreće i odiseja ovog jezera koja je, iako se odvijala u ovom, tekućem veku, zapravo veoma burna i dinamična.

Elem, jezero koje se formiralo na određeni način nekontrolisano, počelo je prvo da pokazuje svoje lepše strane, posetilaca je bilo sve više u prvim godinama ovog milenijuma, a želje lokalnog stanovništva za konačnom turističkom atrakcijom nakon decenija života u dimu kamenolomskog drobljenja i kopanja, prerasle su u organizovane aktivnosti koje bi ovo mesto pretvorile u turističko mesto.

I kako to neretko biva, biznis koji je zahtevao nove eksploatacije, a formalno pravo i dalje je raspolagao pravima na korišćenje, ubrzo je doveo lokalne uprave i udruženja građana u sudske procese.

Godine u kome je pravosuđe donosilo veoma čudne i poprilično očito namenske odluke ne uzimajući pravdu preterano u obzir, i ovde su imale svog uticaja na priču o jezeru.

Na prvu naredbu o isušivanju, niko se nije obazirao previše, i delovalo je da će lokalno stanovništvo i ljubitelji jezera odneti nezvaničnu pobedu, ali incident u kome je tokom odrona stena na jezeru povređeno nekoliko kupača, zapečatio je sudbinu taktici ignorisanja formalnih odluka.

Prilaz jezeru je zabranjen fizičkim ograđivanjem, a potom je deset godina nakon stihijskog početka punjenja usled prestanka rada pumpi, jezero isušeno u potpunosti. To nije bio lak zadatak, posebno sa aspekta činjenice da se jezero nekontrolisano punilo, i započelo je proces prelivanja kada se napunilo do vrha.

Sudski epilozi koji su u međuvremenu pretili da oduzmu običnom stanovništvu njihovo omiljeno mesto za letnje osveženje, unekoliko su korigovani pokrajinskim odlukama o očuvanju jezera.

Pravni vakuum koji se stvorio, uz neku prećutnu saglasnost upravljača jezera, doneli su nam u zadnjim godinama ponovo jezero u svom najvećem sjaju i najlepšem izdanju, uz donekle realna očekivanja da će jednog momenta ovo jezero slediti primer i drugih urbanizovanih jezera na kojima se neće više kupati na vlastitu odgovornost, bez spasilačkih službi, i uređenih plažnih parcela.

Jezero nije potentno za prihvat velikog broja posetilaca, a površina od neka četiri hektara možda bi nas i zavarala u tome, međutim u njegovih četiri stotine metara dužine, te stotinjak metara maksimalne širine, zapravo je veoma malo mesta na kojima se može spustiti u vodu.

Ipak, pontonski pristup bi bio moguć, i nije nerealno da se u nekim narednim godinama, možda i bude moglo i ovde uživati slično kao i na Palićkom jezeru i sličnim plažama na kojima dominiraju pontoni kao mesta za sunčanje, i ulazak, odnosno izlazak iz vode.

Do tada, uživanje je moguće u trenutnoj apsolutno rustičnoj odori jezera, a to uživanje uopšte nije malo.

I koliko god da je, velika je nagrada za napor da bi se do ove planinske lepotice stiglo.

Put do samog jezera nije asfaltiran, i na jednom mestu je zgodno na improvizovanom parkingu ostaviti vozilo, a zadnje stotine metara preći peške. Dakle, nije baš uz put, ali - vredi!