Objektivom po Srbiji - Etno domaćinstvo Gostoljublje, planinska lepotica višedecenijske slave

Višedecenijsko nije neka pretenciozna reč, već je u ovom slučaju tačna.

Više decenija u raznim oblicima, Gostoljublje kao etno domaćinstvo turističkog i ugostiteljskog tipa, gradi tu svoju slavu, i ne samo da opstaje, već se i nadograđuje, i to na bitno različite načine.

A koji su to bitno različiti načini, jedan je od mojih ličnih motiva kao autora ovog članka, da predstavim ovo etno domaćinstvo na svojim stranicama.

Konkretno, pored onih klasičnih nadogradnji ubacivanjem nekih novih fizičkih sadržaja u ponudu koji u načelu obeležavaju evoluciju kompleksnih turističkih ponuda, ovde se radilo i na drugim planovima.

Velika stvar i, prema meni, nezamenjiva osnova za promene i nadogradnje jeste činjenica da je reč o porodičnom poslu, te potencijalnom prenosu ideje i upravljanja sa generacije na generaciju.

Jer, pre svega, reč je o nadogradnji u određenju prema gostima. A to je nekako i najteže, ne samo za realizovati, već i za razumeti, a potom i prihvatiti...

I, ako je u turističkoj ponudi i danas teško nekome objasniti kako to neko etno domaćinstvo treba da ima bazen, daleko je teže objasniti da savremeni gosti žele komfor kamufliran u rustikalnom okruženju. 

Nažalost, spremnost na privid naterao je domaću etno turističku ponudu da se opredeli za kompromise ili....ispadanje sa liste ponude jer oni gosti koji žele autentičnost bez kompromisa, dovoljno su retki da bi mogli da ekonomski isprate danas njihov opstanak.

Kompromis je ono što neminovno mora da karakteriše uslužne delatnosti, ali kada je u pitanju etno prefiks, tanka je granica preko koje kada se iskorači, nestaje i suština takve vrste ponude, kako to karakteriše etno turizam.

Pa ipak, Gostoljublje je primer odlično izbalansiranog tog problema savremenog turizma.

Videti peć na drva je jedno, ali zagrejati se zimi sa takvom peći je neštno sasvim drugo.

Slično je i sa promajom i klima uređajem leti, a posebno ako bismo stavili internet i neku knjigu za čitanje u njenom fizičkom obliku, na savremene terazije. Tu je odmah jasno koji bi tas prevagnuo...ali, u Gostoljublju su odlučili da autentičnost očuvaju na dva načina. Vajati u koje se smesti gost imaju vizuelni izgled blizak autentičnom, ali sa dovoljno komfora da bi se i boravilo u jednom takvom vajatu, uključiv i opremljenost iznutra. I upravo ta unutrašnjost koja bi trebala da zaokruži autentičnost jednog života na selu u šta uvid treba da ponudi i etno domaćinstvo, ta unutrašnjost je smeštena u muzejsku postavku koju su ovde domaćini napravili u zasebnom objektu.

Dakle, jedan sasvim uspešan kompromis!

Kako naglašavaju domaćini ovde, na obroncima Maljena, dovoljno daleko od svih urbanih centara, a dovoljno blizu i Kosjerića i Divčibara, da bi uspešno prikazali neke od najlepših predela naše zemlje, prilagodili su se savremenim potrebama i preferencija gostiju, težeći da ostanu pri svom cilju prikaza života na selu, ali kroz prizmu savremenih gostiju.

Da bi to uspeli, ponudu su diverzifikovali na vajate koji su kombinovanog tipa, većina su solo, za jednu porodicu, ali ima i kompleksnije ponude, sa tri smeštajne jedinice, ali sa dovoljno prostora oko svakog od tih vajata da ga se može doživeti i kao svoje dvorište za bezbrižnu igru dece ili samo ispijanje pića na tremu pred vajatom.

Drugačiji pristup imaju u centralnoj kući gde je i restoran sa sve terasom za nekoliko desetina gostiju.

Sve manje mesa na trpezi, i to je takođe jedan od izazova savremenog ugostiteljstva.

Šta ponuditi u ambijentu u kome je osnova kulinarstva tradicionalno meso?

A opet, moraš...razni su razlozi, od verskih do novijih, pre svega vegetarijanskih, pa sve do činjenice da ljudi danas posvećuju više pažnje svom zdravlju, uključiv i ishranu kao alat za bolje zdravlje. 

Smišljaj sada...pa prepravljaj jelovnike, prilagođavaj, spremaj i serviraj....izazov je to ogroman.

Naizgled nije teško, ali uopšte nije tako.

U nekom poslovnom ambijentu sa čisto ekonomskog stanovista vođenom, angažuješ kuvara koji sprema specijalno ovo ili ono, ali kada vodiš porodično domaćinstvo, teže je. 

Prilagodi se, ali i održi kvalitet, to je onaj pravi izazov.

I, tu se ne završava to uspešno prilagođavanje.

Etno domaćinstvo prema svojoj definiciji nema savremenu arhitekturu i luksuz, ali zahtevni gosti koji baš tako nešto žele, neće ostati prikraćeni za sve ostalo što se ovde nudi, jer i za njih postoji, iako fizički izdvojena, i luksuzna vila sazidana na pogledima, sve lepšim od lepšeg.

Naravno, dečiji sadržaji na selu, savremeno dete ne bi okupirali sveukupno ni pola sata, jer takva su vremena danas. I baš iz tog razloga, domaćini iz Gostoljublja odlučili su da prilagode sadržaje tako da oni budu svojevrsna poveznica između zabave nekadašnjeg i današnjeg deteta, uključujući u to i određene zanimacije i radove na selu, makar u pokaznom, odnosno radioničkom smislu.

Deca se mogu pored kupanja u bazenu i zabavljanju na neobičnom i dopadljivom mobilijaru, okušati i u nekim od poljoprivrednih radova koji su sezonski u to vreme dospeli u agendu, ali i obradovati životinjama na farmi koja je prilagođena i posetama, pre svega dece.

Naravno, za one najupornije kojima sa te strane ni roditelji ne mogu više ništa, tu je i internet i televizija te se od oba hektara na koje se prostire ovo etno domaćinstvo, njima dovoljna i samo njihova soba u koju su smešteni.

I tako, evolucija jedne turističke ideje na obroncima Maljena teče već decenijama zapravo, rastući kao i elan u jednoj posvećenoj porodici koja je, istinu govoreći, ipak ovde izgradila na svojoj zemlji jedno malo turističko carstvo...

Objektivom po Srbiji - Stražilovo, izletište gotovo - perfektno!

Stražilovo...nekako je to jedna od onih zagonetki koju ne možeš lako objasniti, ponajmanje u jednoj ili dve rečenice. Jedna od onih tajni koja pokazuje kako nam je nedovoljan postojeći fond definicija lepog.

Zafali, neumitno, još poneka definicija, i toga si svestan kada zakoračiš na obronke Fruške gore sa dunavske strane na istoku, i kreneš lagano u šetnju kroz to...neobjašnjivo.

Ili bar neobjašnjivo lako. Brzo. jednostavno.

Ne. Stražilovo je nešto drugo. Složenije i dublje. I dok ulaziš u Stražilovo, nisi ni svestan kako odjednom, mnogo brže, Stražilovo ulazi u tebe...

Probao je to jedan Miloš da opiše. I za to mu je bila neophodna čitava jedna poema, sa nebrojenim strofama, a da nikada nije mogao biti siguran da je dovoljno uspeo da opiše to Stražilovo.

Makar i što se preziva Crnjanski, da, čak ni tada nije mogao biti siguran da kada pročitamo tu veličanstvenu poemu, zasigurno sada znamo šta je to Stražilovo...

A, ovako je to probao da opiše, u jednoj od svojih strofa:

....I ovde, proletnje veče

za mene je hladno,

kao da, dolinom, tajno, Dunav teče.

A, gde oblaci silaze Arnu na dno

i trepte, uvis, zelenila tvrda,

vidim most što vodi, nad vidikom,

u tešku tamu Fruškog brda....

Teško je bilo odlučiti se za jednu od brojnih strofa, jer svaka za sebe opisuje Stražilovo i duboko i nedovoljno u isti mah, ali ja sam se, eto, odlučio za ovu.

I uzdam se u Crnjanskog i fotografije ispod da će mi pomoći u nedostatku reči dok budem pokušavao da približim ovu lepotu na svega četiri kilometra od Sremskih Karlovaca, najlepšeg mesta u Srbiji.

I na svega petnaestak kilometara od Novog Sada, te nekih osamdesetak kilometara od Beograda...jednom rečju, lako dohvatljiva odasvud.

Samo treba posegnuti i, izbeći svakako prvomajski uranak, jer većina lokalnih stanovnika tradicionalno ga neće izbeći i biće gužve, ma kako lepa i vesela bila...I, poneki prvi, dugo čekani sunčani vikend u godini ume da pokaže prave reke automobila zapućene ovamo....no, svi ostali dani su oni za kojima samo posegneš, i tu si.

Uživaš i udišeš to Stražilovo i plašiš se samo da ne prestaneš...

A to je zapravo brdo, jedan od vrhova Fruške gore.

Brdo kojim se korača ili možda trči u kros varijanti...a ko ume, ponekad se i lebdi uživajući.

Brdo na kome je svoj konačni dom našao jedan veliki romantičar, pesnik koji je postao najpoznatiji đak najstarije srpske gimnazije, Karlovačke gimnazije.

I neće samo Brankov grob da obeleži Stražilovo na vrhu brda da sa njega vidi svoj Dunav i svoju Frušku goru, ne, jedan Radičević će nas sa lirom u ruci sačekati na ulazu u ovo Rajsko predvorje koje znamo kao Stražilovo. Tu je da nas dočeka i usmeri.

Da se odlučimo kuda ćemo.

...kuda ćemo - najpre.

Da li uzbrdo, ili možda opet uzbrdo...samo na drugu stranu.

Da li kuda je lepo, ili možda kuda je prelepo.

Planinarski dom, kao i restoran, poslužiće onima koji ne bi previše da iskorače iz zone urbanog komfora, ali zato će mnogi krenuti preko mostića pod kojim teku uglavnom uspomene, osmesi nekih prethodnih generacija, poljupci nekih davnašnjih zaljubljenih devojaka i dečaka koji verovatno odavno već imaju svoje potomke i u trećoj generaciji...bez talasa, bez vode u tim lepim danima, ali zamislimo samo drveni most pod kojim teče strast koja Stražilovo čini posebnim.

Ne možemo zaroniti u to, ali se možemo u trenu umiti, okrepiti nečijom davnašnjom srećom baš na ovom svetu i okrepiti se nekim nadama, željama i onim sitnim srećnim mislima koje su se rojile ovde, pod tim mostom bez vode...

Zato i nije čudo da je taj veliki Branko ovde dobijao najveću inspiraciju da stvara, i zato i nije čudo da se baš pred Brankom i njegovom lirom, dodeljuje godinama već nagrada pesničkom stvaralaštvu, i ovde su je pred tom bistom primili mnogi vrsni i poznati pesnici.

Stražilovo ima i neke brojke, ali kanda su nevažni hektari, nadmorske visine, pa čak i neke godine i vekovi, čim noga krene sledeći dušu koja se opija polako, krećući se ka onoj tački za koju mislimo da je vrhunac Stražilova, ne shvatajući da je ta tačka ionako već u nama....

Naravno, ko ume. A sa Stražilovom se nekako uvek mora i umeti.

Objektivom po Srbiji - Selters banja, oaza čistog vazduha nadomak glavnog grada

Kada bi nekog prosečnog Nemca usred njegove zemlje pitali zna li za Selters banju, većina autentičnih stanovnika bi rekla da zna, naravno, samo što se izgovara Zelters, a ne Selters.

I, da, složiće se sa nama da je to banja blizu glavnog grada, ali bi nas i tu ispravio, jer Bon decenijama nije više glavni grad Nemačke....i, tu bi već postalo jasno da nekome od nas nije jasno o čemu to pričamo.

Uz navedene korekcije, Nemac bi zaista bio u pravu, pozivajući se na svoju, nemačku banju, nemajući pojma da je banja za koju smo mi pitali, zapravo jeste Selters, i jeste blizu našeg glavnog grada, tačnije - Beograda.

Pa, o čemu se onda radi?

Radi se o priči koja je počela krajem pretprošlog veka, u sam sumrak devetnaestog veka, kada su u neposrednoj blizini Mladenovca sa jedne, i padinama Kosmaja sa druge strane, iskopani prvi bunari iz kojih je potekla topla i slana voda, koja je istog momenta postala interesantna, te kao takva poslata na brojne analize.

Sastav vode pokazaće se lekovitim i blagodarnim, sličan sastavu već afirmisanih banja u Nemačkoj, Francuskoj i Češkoj, ali najsličniji će, analize će reći, sastavu vode u banji Zelters (Selters), i tako se ta priča o imenu, privela svom epilogu.

Najverovatnije iz marketinških razloga, područje koje će postati današnja banja, biće nazvano upravo imenom već poznate nemačke banje - Selters.

Banja nije odmah to i postala, i morala je sačekati da jedan lokalni doktor proda veoma vredno industrijsko nasleđe, te da upravo taj novac investira u pansion sa tridesetak ležaja.

Banjski turizam time je začet u banji nadomak Mladenovca, tadašnje varošice do koje se dolazilo peške bez preteranog napora.

Ipak, pravi zamah počinje tek nakon Prvog svetskog rata, kada do tada mali broj uglavnom reumatičnih posetilaca, proširenjima u lečilišnim kapacitetima, a pre svega kadama sa toplom vodom, broj posetilaca i korisnika Banje, premašuje i broj stanovnika u varoši.

Beleže se čak i komercijalni uspesi sa prodajom vode koja se flašira i plasira na raznim tržištima pod svojim brendom, dok se u samoj Banji prodaje po ceni od jednog dinara.

Teško je danas odrediti paritete, ali spram mojih ličnih saznanja, bez obzira što je i tadašnji dinar znao vredeti manje ili više u zavisnosti od vremena koje ciljamo, dinar za litar vode bila je apsolutno karakteristika premijum proizvoda.

Nisam siguran da li postoje i podaci o količini prodavane vode, ali nekako taj podatak ne bi mnogo pomerao ulevo ili udesno istorijsku vertikalu uspona ove banje.

Iako Banja nije dosegla ni približno slavu poznatijih banja u Srbiji, prostor za širenje je definitivno postojao, a na gotovo eksplozivni razvoj koji će uslediti sedamdesetih godina prošlog veka, ključno će uticati dva elementa.

Prvi je nesumnjivo nagli porast broja stanovnika Beograda u tom periodu kada je prestonica agresivno kidisala na svoj prvi milion, i odakle je sama Banja zbog svoje blizine generisala najviše svojih korisnika. 

Upravo tu činjenicu je sagledao i državni medicinski aparat preko svojih tela za lečenje i rehabilitaciju, i vodeći se tom idejom, uplivao u samu Banju kupovinom svih objekata u kompleksu, a zatim i izgradnjom novih, savremenih kapaciteta, što predstavlja onaj drugi element koji je zakovao Selters banju na kartu banjskih lečilišta, ali i turističkih destinacija kod nas.

Vremenom, banja se specijalizovala za brojne rehabilitacione aktivnosti i postala čuvena čak po svojoj uspešnosti, naročito u fizioterapeutskom domenu.

Banja danas nudi pored lečilišnih, i deo turističkih ležajeva jer sam kompleks danas nudi daleko više nego ranije. Naime, pre desetak godina pokreće se i priča o bazenskom kompleksu sastavljenom od velikog i dečijeg bazena sa pratećim sadržajima, ali kompleksa sportskih terena i teretana na otvorenom, čime se ponuda uvećala u odnosu na standardnu dotadašnju vezanu za staze za šetnju u šumskom ambijentu parka u sklopu kompleksa, kao i rehabilitacione i lečilišne kapacitete.

Pritom nije nevažno spomenuti tradicionalnu likovnu koloniju kroz koju se ovde predstavilo dosta mladih, ali i poznatih i već afirmisanih slikara u prethodnim decenijama, a kapaciteti za kulturna dešavanja oličeni u hotelskoj sali i izložbenim prostorom sa koncertnim klavirom, danas su domaćini i brojnim dešavanjima, od izložbi do koncerata.

Širenje banjskih sadržaja zapravo nije ugrozilo i danas neoprezno i neretko zapostavljen faktor parkinga za vozila, i taj prostor ne samo da nije narušen, već u najvećem broju dana, deluje kao dovoljan svojom pozicijom i kapacitetom.Upravo taj parking prostor je, prema mom ličnom mišljenju, još jedan od oslonaca današnjeg razvoja banje, jer sabirajući ponudu ležajeva u lečilišnom i turističkom delu kompleksa, dolazimo do brojke od pet stotina, a približno toj brojki, ovde radi i toliki broj zaposlenih.

Logistički je to veliki izazov, posebno kada se uzmu u obzir i posete pacijentima, te posete bazenima u špicevima, a adekvatan parking prostor se podrazumeva kao jedan od nosilaca u borbi sa tim izazovom.

Banja je lepa, ispunjena je sadržajima, u lečilišnom smislu je savremena i kadrovski odlično podržana.

Pa ipak, neke euforije nema. 

Nevelik kompleks koji je za sada izuzetno dobro iskorišćen, treba posmatrati u skladu sa svojim prednostima i ograničenjima. Blizina Beograda je jedan od najvećih pluseva, kao i broj ponuđenih sadržaja, ukoliko nas samo turistička radoznalost povuće na ovu stranu.

Ambijent nas neće oboriti s nogu kako bi to učinila recimo Ribarska banja ili Banja Koviljača, a nećemo se ni naći u urbanom okruženju kakvo krasi Vrnjačku i Soko banju.

Slobodne izvore i bazene kakve možemo naći u recimo Lukovskoj banji, ovde nećemo naći, i sasvim je sigurno da ponuđena park šuma nije na nivou Bukovičke banje tridesetak kilometara dalje smeštene.

Pa ipak, banja nije odsečena i relativno izolovana poput Banje Junaković na primer, već je daleko bliža urbanom ambijentu i podršci i kroz tih nekoliko paralela, možda sam i uspeo da što realnije predstavim jednu od banja u koju uvek pre želim da želim da dođem, nego da moram da dođem 😀

Sve što nisam uspeo da rečima pokažem, ponudiću na fotografijama koje slede, pa tako možemo da se upoznamo sa ovom banjom za one koji to već nisu do sada imali priliku, ali i da se podsetimo, za one koji su banjskim stazama već brojali svoje korake...