Stražilovo...nekako je to jedna od onih zagonetki koju ne možeš lako objasniti, ponajmanje u jednoj ili dve rečenice. Jedna od onih tajni koja pokazuje kako nam je nedovoljan postojeći fond definicija lepog.
Zafali, neumitno, još poneka definicija, i toga si svestan kada zakoračiš na obronke Fruške gore sa dunavske strane na istoku, i kreneš lagano u šetnju kroz to...neobjašnjivo.
Ili bar neobjašnjivo lako. Brzo. jednostavno.
Ne. Stražilovo je nešto drugo. Složenije i dublje. I dok ulaziš u Stražilovo, nisi ni svestan kako odjednom, mnogo brže, Stražilovo ulazi u tebe...
Probao je to jedan Miloš da opiše. I za to mu je bila neophodna čitava jedna poema, sa nebrojenim strofama, a da nikada nije mogao biti siguran da je dovoljno uspeo da opiše to Stražilovo.
Makar i što se preziva Crnjanski, da, čak ni tada nije mogao biti siguran da kada pročitamo tu veličanstvenu poemu, zasigurno sada znamo šta je to Stražilovo...
A, ovako je to probao da opiše, u jednoj od svojih strofa:
....I ovde, proletnje veče
za mene je hladno,
kao da, dolinom, tajno, Dunav teče.
A, gde oblaci silaze Arnu na dno
i trepte, uvis, zelenila tvrda,
vidim most što vodi, nad vidikom,
u tešku tamu Fruškog brda....
Teško je bilo odlučiti se za jednu od brojnih strofa, jer svaka za sebe opisuje Stražilovo i duboko i nedovoljno u isti mah, ali ja sam se, eto, odlučio za ovu.
I uzdam se u Crnjanskog i fotografije ispod da će mi pomoći u nedostatku reči dok budem pokušavao da približim ovu lepotu na svega četiri kilometra od Sremskih Karlovaca, najlepšeg mesta u Srbiji.
I na svega petnaestak kilometara od Novog Sada, te nekih osamdesetak kilometara od Beograda...jednom rečju, lako dohvatljiva odasvud.
Samo treba posegnuti i, izbeći svakako prvomajski uranak, jer većina lokalnih stanovnika tradicionalno ga neće izbeći i biće gužve, ma kako lepa i vesela bila...I, poneki prvi, dugo čekani sunčani vikend u godini ume da pokaže prave reke automobila zapućene ovamo....no, svi ostali dani su oni za kojima samo posegneš, i tu si.
Uživaš i udišeš to Stražilovo i plašiš se samo da ne prestaneš...
A to je zapravo brdo, jedan od vrhova Fruške gore.
Brdo kojim se korača ili možda trči u kros varijanti...a ko ume, ponekad se i lebdi uživajući.
Brdo na kome je svoj konačni dom našao jedan veliki romantičar, pesnik koji je postao najpoznatiji đak najstarije srpske gimnazije, Karlovačke gimnazije.
I neće samo Brankov grob da obeleži Stražilovo na vrhu brda da sa njega vidi svoj Dunav i svoju Frušku goru, ne, jedan Radičević će nas sa lirom u ruci sačekati na ulazu u ovo Rajsko predvorje koje znamo kao Stražilovo. Tu je da nas dočeka i usmeri.
Da se odlučimo kuda ćemo.
...kuda ćemo - najpre.
Da li uzbrdo, ili možda opet uzbrdo...samo na drugu stranu.
Da li kuda je lepo, ili možda kuda je prelepo.
Planinarski dom, kao i restoran, poslužiće onima koji ne bi previše da iskorače iz zone urbanog komfora, ali zato će mnogi krenuti preko mostića pod kojim teku uglavnom uspomene, osmesi nekih prethodnih generacija, poljupci nekih davnašnjih zaljubljenih devojaka i dečaka koji verovatno odavno već imaju svoje potomke i u trećoj generaciji...bez talasa, bez vode u tim lepim danima, ali zamislimo samo drveni most pod kojim teče strast koja Stražilovo čini posebnim.
Ne možemo zaroniti u to, ali se možemo u trenu umiti, okrepiti nečijom davnašnjom srećom baš na ovom svetu i okrepiti se nekim nadama, željama i onim sitnim srećnim mislima koje su se rojile ovde, pod tim mostom bez vode...
Zato i nije čudo da je taj veliki Branko ovde dobijao najveću inspiraciju da stvara, i zato i nije čudo da se baš pred Brankom i njegovom lirom, dodeljuje godinama već nagrada pesničkom stvaralaštvu, i ovde su je pred tom bistom primili mnogi vrsni i poznati pesnici.
Stražilovo ima i neke brojke, ali kanda su nevažni hektari, nadmorske visine, pa čak i neke godine i vekovi, čim noga krene sledeći dušu koja se opija polako, krećući se ka onoj tački za koju mislimo da je vrhunac Stražilova, ne shvatajući da je ta tačka ionako već u nama....
Naravno, ko ume. A sa Stražilovom se nekako uvek mora i umeti.
Нема коментара:
Постави коментар