Zapadna Srbija je pojam koji je odavno prerastao državne granice po svom čuvenju, ali i privlačnosti obiljem i raznovršnošću sadržaja.
Priroda koja je bila više nego darežljiva u ovom području, učinila je nekakvom magijom i stanovnike ovih krajeva sebi bliskijim, i svesnijim da samo u sprezi mogu uživati i napredovati.
I, tu negde i naziremo priču o Kosjeriću, mestu koje su opasale neke od najlepših planina ove zemlje, a prosekao gotovo savršen tok reke i u kome danas žive ljudi apsolutno svesni onoga što im je priroda podarila, te rešeni da zajednički sa prirodom ubiru još dugo plodove tih darova,
Praktičnijim očima viđeno, to znači da su Kosjerci pokazali da su sposobni da stvore savršen balans između industrije stvorene u dijapazonu od cementare, preko hemijskih i tekstilnih proizvodnji, pa sve do metaloprerađivačke industrije nadaleko čuvene opreme za grejanje, te brojnih etno domaćinstava od kojih neka kao da su sišla direktno sa stranica neke od najlepših bajki.
Ilustracije radi, upravo na jednom od takvih domaćinstava sam jeo verovatno najlepši ajvar koji je napravljen toliko prirodno, da bez trunke konzervansa u sebi ne bi izdržao put do Beograda po toplom danu, i na svoju veliku žalost nisam se uspeo pohvaliti njime u mom okruženju, već se, eto duže od decenije naslađujem tim ajvarom u svojim sećanjima.
Dakako, sećanja su sećanja, a život vuče stalno na neka nova, te Kosjerić zapravo nikako ne može ostati samo jedno sećanje. Kosjerić je jedna riznica sećanja i uspomena koja se stalno puni, pri svakom novom dolasku.
Nevelika varoš. Jedva nešto oko četiri hiljade duša, mir i tišina na gotovo svakom koraku.
Kud god da skreneš pogled, planinski pejsaži.
Oni najlepši...
Šume, zelenilo i ona mistika koju samo planinsko okruženje ume svojom scenografijom da stvori.
Nekako, podjednako snažan utisak ostavlja i gotovo savršen tok reke Skrapež kroz mesto.
Ne, nije to kej poput već viđenih, impozantnih šetališta, i ne...nisu to ni oni fantastični mostovi koji umeju da obeleže milione uzdaha zaljubljenih u samo jednom pogledu na njih.
Ne, nije to baš takav tok reke...ali je nekako na mene svaki put ostavio najsnažniji utisak.
I, kad god pomislim na Kosjerić, prvo se setim reke, a potom i zelenih vrhova oko grada, a onda kreće da struji kroz mene i gostoprimstvo okolnih etno domaćinstava koje, srećom, još uvek nisam u potpunosti iskusio. Kosjerić je zapravo uvek moja velika asocijacija na prirodu, onu koja nije netaknuta, ali je odnegovana taman toliko da svi uživamo u njoj.
Kosjerić je, istorijski posmatrano, jedna zanimljiva stranica.
Etimološki takođe.
Ne postoje precizni podaci o naseljavanju ovog područja, ali se njegova istorija sagledava najlakše kroz njegovu geografiju, te položaj koji se nalazi na ukrštenim trasama trgovačkih puteva, posebno od pada srpskih krajeva pod tursku vlast.
Etimologija nam govori da je mesto nazvano po svom navodno prvom stanovniku koji je došao iz Kosijera u Crnoj gori sa svoja tri sina, te ga danas Kosjerci vide kao začetnika grada. Antonije Kosijer je stoga dobio i spomenik u samom mestu, baš kao i brojni drugi koje su Kosjerci smatrali zaslužnima da dobiju svoje biste i obeležja.
Da, Kosjerić je u mojoj percepciji i grad spomenika. U nekim ranopopodnevnim satima se ume videti u šetnji gotovo jednak broj stanovnika i spomenika, volim da se našalim kada pričam o tome.
Etimologija kazuje da je Kosjerić izvorno nastao od Kosijera, ali se negde u putu zagubilo, valjda, i jedno slovo. I na tu se temu našalim, no sve ostalo vezano za ovo mesto je stvarno i ozbiljno, i danas rezultira jednim od najkompletnijih shvatanja prirode i simbiotičkog viđenja vlastitog okruženja koje sam ja doživeo u Srbiji.
Ima tu i istorijskih smernica, posebno kada se uzme u obzir da su neka značajnija naseljavanja počela u vreme pred nacionalno buđenje te pripreme i potom same borbe za oslobođenje od Turaka. Naime, u to vreme su već razvijene okolne varoši Valjevo i Užice, i to predstavlja čak i smetnju sličnom razvoju Kosjerića. U privrednom smislu nekako su ta vrata bila zatvorena sve dok pruga koja spaja Beograd i Bar nije prošla ovuda, i onda je i u privrednom smislu započeo razvoj mesta ka nivou na kome je danas.
Pa ipak, najbliži mi je utisak da je blizina jednog raja prirode na visoravni Divčibara imao najveći uticaj na opredeljenje Kosjeraca da prihvate prirodu i najpre kroz nju vide svoju budućnost.
I, to je svakako budućnost koja meni makar, ponajviše širi usne u osmeh kada na nju pomislim.
Živeti sa prirodom, i živeti od prirode.
Generacijama unazad, za još brojnije buduće generacije.
Neka je alal Antoniju Kosijeru, te svim onima koji su ovu viziju imali, gradili, negovali.
Nama ostalima ostaje da svratimo, vidimo, zažmurimo, pa naučimo...
Нема коментара:
Постави коментар