Da, stara srednjevekovna srpska država Raška, funkcionisala je na ovim prostorima sve dok ustanovljavanjem dinastije Nemanjića, nije novostečenim teritorijama prevazišla samu sebe, i potom zauzela svoje mesto u istoriji.
Istina, prestonica te srednjevekovne države Raške nije bila, niti je čak imala veze sa današnjom Raškom, već je bila poprilično južnije u Starom Rasu, ali danas se ovo mesto zaista može podičiti jednistvenošću u kojoj je to jedino mesto koje danas nosi ime jedne od srpskih država.
Nije mnogo, da...ali svakako je jedinstveno.
A, to bi moralo nešto da znači.
I, odatle bismo možda i mogli krenuti u ovu priču.
Priču o gradiću koji je svojevremeno Nikola Pašić opisao kao mesto gde smo rođeni.
I, imao je svoje razloge za to što je rekao. Neke naslućujemo, neke znamo, a neke je možda i samo on znao.
Na koncu, tokom Prvog svetskog rata, sva sila odlučivanja, Vlada i Kralj, baš iz Raške su upravljali sudbinom države, te je nezvanično u tom periodu upravo Raška predstavljala prestonicu tih nekoliko ratnih meseci.
Iako je kao varošica zapravo osnovana namenski sredinom devetnaestog veka, ukazom Kralja, ubrzo se razvila u savremen trgovački i administrativni centar, te prevazišla prvobitnu namenu da bude sedište administracije u pograničnoj oblasti koja bi rešavala sporove nastale u toj prekograničnoj trgovini sa ljudima sa teritorija pod tadašnjom turskom vlašću.
I tako je Raška, sa imenom srednjevekovne države, nastala tek u novom veku ali oblast kojom administrativno upravlja, prepuna je i tako istorijom i heroizmom.
No, istorija za istoriju, a budućnost za buduće dane i pokolenja.
Danas je prošlost Raške samo jedan deo njene budućnosti.
Jer, uz takav položaj između dve planine, a na dve reke, zaista kao da poziva turiste da dođu i posete ovo mesto, i tome se Raška sve više okreće.
Najstarija kuća, potonji uzor za zidanje ostalih građevina u gradu, poznata kao Kuća Kursulića, danas je nezaobilazni objekat u Raškoj.
U njoj su, u onom mračnom periodu u kome se sudbina države ovde odlučivala, održane i dve sednice tadašnje Vlade, a danas je to riznica umetničkih i kulturno istorijskih vrednosti organizovana kao muzej.
Biser arhitekture kraja, smešten u samom centru mesta, nadomak šetališta i Gradskog parka i crkve.
Fontana, omaleni prelep korzo, dečija graja pred crkvom i u parku, najbolji su znak da ovo mesto ume da živi, i da ugodi skoro svakom od svojih nešto preko pet hiljada stanovnika.
Šetalište postoji i uz Ibar. Nagrizeno zubom vremena, i dalje nije izgubilo onaj stari šmek koji se prosto sam poziva da umetne nervoznu ruku u ruku punu treme, da zajedno lakše prebrode taj prvi poljubac uz blagoslov reke koja huči pod njima.
I Kameni most nad rekom, most sa istorijom, delimično rušen da se zaštiti odstupnica vojske u povlačenju, pa potom ponovo zazidan, danas je jedno od obeležja Raške.
Kao da nikoga nije briga što nema trotoara, tek šturo obaveštenje na njemu da je ograda niska...a nedaleko od njega noviji, pešački most, ali Raščani vole Kameni, pa to ti je...
A dole na vodi, omanje jato gusaka brčka se u Ibru.
Njima zaista nije važno ko kojim mostom prelazi reku.
Njihovu reku, dakako. Jer, baš te guskice su gospodari Ibra ovde u Raškoj.
I, zaboga, zašto ne bi i bili...jer, ljudi imaju te puteve...tu čuvenu Ibarsku magistralu koja vodi ka Kraljevu ili Kosovskoj Mitrovici, a imaju i prugu koja vodi sve do Egeja ili pak Beograda, zavisno od toga kuda je okrenuta lokomotiva...pa, neka onda Ibar ostane guskicama.
Reka Raška se u njega baš ovde uliva, u ovom mirnom i prelepom mestu podno Golije i Kopaonika, mestu u kome se organizovano beru borovnica i vrganj u svojim Danima.
Mestu gde smo rođeni, kako to reče čuveni političar...
Нема коментара:
Постави коментар