Dvorci i stilska arhitektura Srbije - Kaštel Panonija, jedan od najmanjih, ali i najlepših dvoraca

Jedan običan dvorac, relativno skromnih dimenzija, prizemna verzija sa tavanom iz koga bi današnji preduzimači i investitori izvukli barem šest garsonjera, i sa dvorištem i parkingom koji bi se danas lako nadogradio kakvom višespratnicom...

Kakav nemar oko građevinskog zemljišta, pomislili bismo danas. I ne bi nam se moglo previše ni zameriti, dakako, jer kada bi se tom snebivanju dodao i ogroman višehektarski park na koji se izlazi sa suprotne strane dvorca, ponekim investitorima bi iskočio i osigurač na digitronu, kako to šaljivo jedan Najveći nekada reče...

No, u neka davna vremena, ovde je bilo u izobilju zemlje i zemljišta, a i red je nalagao da dvorišta budu prostrana, a parkovi još prostraniji. Nekada su baš to bili statusni simboli.

Uz dvorce, naravno.

Dakle, zemljište u izobilju, a da mu nije bilo bolje namene.

Čak ga je trebalo i urediti ne bi li se jednom iskoristilo.

Da, tako je to bilo u neka davna vremena na ovom mestu, severno od Bačke Topole na nešto oko dvanaest ugodnih kilometara daleko, na trećoj najvećoj vojvođanskoj nadmorskoj visini, verovali ili ne...

A pradavno...e, tada je tek bilo slobodnog zemljišta napretek, ali tek kada je polako odavde iščezlo Panonsko more, i za njim ostala Panonska nizija.

A upravo ovde i mesto - Panonija.

I tako...o etimologiji naziva mesta nekako deluje izlišno otvarati temu, ali zato je sve drugo zanimljivo, a zapravo je sve krenulo, i sve se vrtelo oko dvorca.

Onog skromnog, prizemnog, sa puno neiskorišćenog građevinskog zemljišta 😀

Priča o dvorcu je uglavnom poznata, ali obzirom na oskudnu dokumentaciju, donekle i osporavana alternativom koja se razlikuje samo u tome ko je konkretno gradio dvorac.

Vlasnici dvorca nisu upitni, već se mišljenja razlikuju oko toga ko je gradio dvorac, da li vlasnici, ili je u pitanju svadbeni miraz druge plemićke porodice iz ovog kraja. Dakle, kako bismo to danas rekli, upitni su samo investitori jer izvođače radova svakako istorija ne spominje, ma ko ih plaćao za izuzetno dobar rad 😀

Šalu na stranu, porodica Falcione, plemićka porodica Jevreja iz Italije koja je kao i veći broj sličnih, ovde upravo mađarizovana, uglavnom se vezuje za svoje posede u Somboru i okolini. Uprkos tome ovaj prekrasan, iako i za tadašnje prilike skroman dvorac sa svrhom letnjikovca, izgrađen je ipak ovde, najverovatnije kao raskošna lovačka kuća, odnosno letnjikovac koji nije zamišljen kao objekat u kome će plemička porodica stanovati. Kada su u pitanju legende koje se vezuju za dvorce, pada u oči da takve legende ovde ne postoje.

Zapravo, nema čak ni priča...

Isotrijat dvorca je na neki svoj način čak dosadan.

Čak i u trenutku kada je oduzet vlasnicima u talasu otimačina nakon završetka Drugog svetskog rata, vlasnici su ga poodavno napustili, pa se čak ne zna ni kome je otet.

Ni da li je prethodno dat u najam.

Ni da li je prodat.

...ili izgubljen na kocki, možda...

Svaka bi od tih priča bila interesantna, ali nema je.

Dvorac je naprosto tu, prelep je, na neki način jednostavan, a na drugi način otmen već na prvi pogled.

Dvorac je nastao 1846. godine, a ta godina i piše na njemu, i grof Arpad je pretežno koristio dvorac kada bi odlazio u lov, ali vreme je proširilo spektar interesovanja koja su plemićku porodicu vezivala za ovaj letnjikovac. Istini za volju, dvorac ma kako lep bio, relativno je malen da bi bio rezidencijalno zdanje reprezentativnog karaktera, posebno za ondašnje doba, i sa uređenim dvorištem kao jedinim dodatnim sadržajem, teško je bilo i pronaći neku dodatnu svrhu. Ipak, gotovo četvrt veka kasnije, naredni grof, sa sufiksom Drugog, oplemenio je kompleks fantastičnim parkom u kom se, kažu, obrelo i osamdesetak retkih biljnih vrsta. Verovatno je već namera, a pogotovu realizacija i investicija, dodelila novu ulogu, nešto zanimljiviju i širu, te su se na ovom imanju odvijale i razne sportske aktivnosti, a zaposleni koji su stanovali u obližnjim kućama, sve su češće brinuli o dobrom raspoloženju grofovske porodice. Naime, mačevanje je bio dokumentovan sport, ali fotografije i drugi dokumenti sugerišu da se na imanju igrao i kriket, ali i tenis. Još više, uloga dvorca je toliko izmenjena da su se sve češće priređivali balovi i sedeljke, a između dva rata čak je i bazen našao svoje mesto u kompleksu.

No onda je sunce polako počelo da zalazi nad dvorcem, odnosno kaštelom kako ga ovdašnji svet takođe zna, ali i nad svim ovdašnjim kaštelima kojih je, vele, bilo čak četrdesetak.

Danas im je broj jednocifren, ni upola njih nije u dobrom stanju, posebno ne poput ovog.

Naravno, i ovaj je dvorac pretrpeo devastiranje koje je krenulo sa pobedničkim defileom raznih doseljenicima sa petokrakom na čelu, ali kažu da je ovaj objekat najveću štetu pretrpeo od okolnog stanovništva ipak. Da li su u pitanju nekadašnji zaposleni ovde ili njihovi potomci, ili oni koji su živeli u kućama naselja koje se već razvilo okolo, teško je reći, ali je interesantnija jedna druga intriga vezana za devastiranje dvoraca u ovom kraju. Naime, prema rečima nekadašnjih zaposlenih, da se zaključiti da je neko nekada odlučio da se ovaj dvorac očuva u sklopu poljoprivrednog dobra, i to u svom namenskom obliku. Kao dvorac.

U tu svrhu se iz obližnjih, ozbiljnije ruiniranih i devastiranih dvoraca, dovlačio nameštaj i razne druge stvari, tako da se danas u dvorcu koji zvanično ima muzejsku ulogu, našlo dosta plemićkog šmeka ali ne iz ovog dvorca.

Pre muzejske, dvorac je imao pre svega ugostiteljsku ulogu, i to isprva kao restoran, a potom i kao banket sala novoizgrađenog restorana na istom kompleksu.

Kakve su mu buduće perspektive, teško je znati, ali impozantan izgled mu se već danas ne može osporiti.

Ne, nije toliko šarmantan da ga se vredi posetiti specijalno kao što je, recimo, Fantast, i nije atraktivne arhitekture poput Kapetanova, a definitivno nije velik i moćan poput sličnih dvoraca u Hajdučici, Kulpinu ili Čelarevu, ali u sklopu nekog obilaska ovog, po meni izuzetno zanimljivog dela Bačke, zaista se treba nauživati u pogledu na dvorac i park u njegovoj zaleđini.

Obzirom da do njega odasvud vode dobri i asfaltirani putevi, poseta ovom lepotanu iz devetnaestog veka ne zahteva čak ni neki poseban fizički napor, a pruža savršen ugođaj.