Jug Srbije.
Istina, ima juga Srbije i južnije, i to poprilično, ali teško je drugačije odrediti poziciju ovog gradića.
Može se pohoditi sa više strana, ali svaki put ka Kuršumliji zahteva strpljenja i istrajnosti, bar za neke koji se više ne sećaju svojih vozačkih ispita, i danas im je vožnja sve teže počela padati.
No, ako je za utehu, za godinu, dve, moći će se autoputem do ovde, a to onda sasvim menja sliku gradića.
A tada će još privlačnije zvučati jedna urbana baza za brojne izlete u okolinu Kuršumlije.
Jer, ako grad možda i nije najinteresantniji izbor, njegova okolina ga svrstava u sam vrh izbora za neko čak sedmodnevno putovanje.
Možda će isprva čudno zvučati da je nekakav privatni smeštaj teško naći u Kuršumliji, ali ako se pogleda nešto šira slika, te razlozi koji grade tu činjenicu, stvari postanu jasnije. Naime, tek u zadnje vreme Kuršumlija se pominje kao svojevrstan turistički potencijal, ali pre svega kao nekakva urbana zona za logistiku, kada se namernik zaputi zapravo u okolinu Kuršumlije. Ta okolina pre svega je sadržana u trima okolnim banjama, kao i nesuđenom novom svetskom čudu, dok je brojni nešto manje poznati turistički biseri, čine još atraktivnijom, te je objektivno moguće jedan sedmodnevni odmor posvetiti ovom kraju, a da u samoj Kuršumliji ne uspemo ni dva dana da provedemo.
Dakako, reč je pre svega o Đavoljoj varoši, nadaleko čuvenom mestu okamenjenih svatova, a potom i o Prolom banji, Lukovskoj banji, i najzad Kuršumlijskoj banji koja doživljava upravo svoj veliki kambek na turističku kartu posle temeljne obnove.
Sada već postaje jasnije zbog čega sama Kuršumlija itekako može biti privlačna, ali istovremeno i neinteresantna za potragu za smeštajem u njoj samoj pored ovih banja.
Naravno, svaka druga destinacija u okolini zvuči privlačnije ali sve to samo dok ne odlučimo da obiđemo sve te destinacije. I, tu leži ona prava snaga Kuršumlije kao turističke destinacije. Baš tu.
Kuršumlija je zapravo nadomak ne samo tri sjajne banje i jednog nesuđenog svetskog čuda, već i jednog Kopaonika recimo, i to sa njegove, usudim se reći, možda i najzanimljivije strane.
Nekoliko tvrđava je moguće videti ako se odlučimo da to učinimo iz Kuršumlije, ali i jedan zanimljiv arheo park, zatim nekoliko crkava i manastira među kojima je teško odlučiti šta je lepše. Neki od okolnih visova ponudiće i nezaboravne poglede, a jedan od njih i jedinstven spomen prostor čuvenom Gvozdenom puku formiranom upravo na ovom području.
Konačno, vodotokovi koji okružuju pobliže ili malo poizdalje Kuršumliju, doneće neke nove i sjajne utiske namerniku koji odvoji nekoliko svojih slobodnih dana obilasku ovog Topličkog kraja, i ništa manje neće biti zanimljivi od visova koji se nadvijaju nad njima.
Pa ipak, Kuršumlija, čak i da se ne pomeri iz nje, ponudiće neke utiske...neke poglede, neku istoriju....neke spoznaje o protoku vekova između zidina nekih od prvih manastira dinastije Nemanjića...baš na mestu na kome je utemeljitelju loze ovde bila i prestonica.
I taman kada zagrebemo po prašini vekova, otkrićemo neke silne ispucale stranice istorije ovog mesta na reci Toplici, zanimljive i naborane, kako strpljivo čekaju da ih pročitamo.
Udahnemo ih, zažmurimo i uzdahnemo potom nad njima.
Ima tu šta da se udahne, za čim da se uzdahne, mnogo je vode proteklo Toplicom, i kao da je svaka kapljica donosila nešto na stranice nad kojima sada nadvijeni strepimo, hoće li nam se dopasti ili ne ono što je u njih utkano. Neizvesnost postoji, da....i, uvek je nekako bila vezana za Kuršumliju, vredi li borba za opstanak ovde onoliko, koliko žrtve zahteva.
Kuršum je turcizam koji označava metak...tane, da budem precizniji. Zrno.
Po njemu Turci, po osvajanju ovih krajeva, i nazvaše mesto. Kuršumlija. To govori samo za sebe o toj vekovnoj borbi za opstanak ovde i žrtvama koje ta borba zahteva. No, prethodni gospodari ovog prostora nazivali su ovo mesto Ad Fines. Na kraju. Rimljani su, eto, tako videli ovu stanicu na jednom od trgovačkih puteva svog doba.I opet malo veća doza sumornog nadvija se kroz ime, nad samo mesto kroz istoriju.
Istina, negde između ova dva naziva, neko je vreme funkcionisao i naziv Bela crkva, dakako iz sličnih razloga iz kojih je i ona današnja Bela Crkva dobila ime. Krov crkve blještao je iz daljine, kada ga je utemeljitelj najduže srpske vladarske loze, optočio olovom i time učinio da crkve opstanu i nakon turske okupacije nakon pada Despotovine dva veka kasnije. Ovo, verovatno i najvedrije od tri imena koja su se pominjala kroz istoriju, na svoj je način i najintrigantnije. I čak je možda i najperspektivnije, jer je već drugi put pokrenuta šira javna polemika sa idejom vraćanja upravo tog srednjevekovnog naziva gradića.
No, srednjevekovno za srednjevekovno, a današnje za današnje.
Danas zapravo Kuršumlija nema ništa spektakularnog da ponudi, reći će mnogi, i ja im ne bih mogao protivrečiti, osim u nekoliko izuzetaka. Oko manastira koji simbolizuju početak Nemanjića, verovatno bih se složio i sa svim zagovornicima nezanimljive kuršumlijske priče, ali postoje i drugi detalji koji mene itekako mogu odvesti u ovaj gradić.
Jedan je zaista čudan. Obdaništa koja su mi zapala za oko. Noviji, svojom arhitekturom, pre svega prostornom organizacijom te arhitekture, koji je okrenut ka putu za Kopaonik, i drugi, na sasvim drugom kraju grada koji se toliko uveselio u bojama i mobilijaru da je u njegovom dvorištu mesto našao i jedan vojni avion!
U dečijoj odori, dakako, sa bojama koje šalju daleko lepše poruke od onih zbog kojih je napravljen.
U samom centru mesta, dominantan je park sa nekim od spomenika Kažem nekim od spomenika, jer Kuršumliju krase mnogi spomenici. Neki su u samom centru grada, dok nekih, veličanstvenih, ima i na visovima u okolini do kojih je teško, i na momente mučno doći,,,
Skoro svi ti spomenici svedoče o zaista junačkoj prošlosti mesta i kraja, ali i o spletu užasnih sudbina ispredenom nad njim. Pa ipak, oko njih se danas igraju neka deca, neki parovi zauzimaju klupe samo za sebe u iščekivanju svog drugog poljupca jer je prvi tako dobro izgledao, a neki penzioneri traže u šetnji po parku onaj dugo očekivani predah kada bi da pogledaju život malo sa strane...i, malo - natenane. A neke poglede na život, Kuršumlija itekako ume da inspiriše. Spomenici su i dalje tu, u svome domu koji danas ynamo kao Kuršumliju, ali su pogledi na njih sada nekako optimističniji, i na neki način vedriji.
Više nisu podsetnici na neka strašna stradanja nekadašnja, već su polako postali pomalo izvor ponosa na svoje pretke, a pomalo mesta okupljanja, sastajanja, druženja, bez dubljeg zalaženja u njihovu suštinu.
I, to je negde i u redu. Jer, to je negde i život koji teče. Život koji treba zgrabiti, ščepati čvrsto i uzjahati plimu sa nadom da ćemo je obuzdati. Život ne smemo pustiti da tek tako otplovi, a Kuršumlija bi u nekim narednim godinama mogla postati primer tog hvatanja života u letu...
Нема коментара:
Постави коментар