Objektivom van Srbije - Porto Milena, zaveštanje svojoj kraljici, u jedno viteško doba

Milena je ime jedne kraljice, poslednje koja je vladala uz svog supruga u Crnoj Gori, najduže od svih iz dinastije, ali je zaveštanje koje joj je posvetio njen kralj, bilo relativno skromno.

Skromno, ali zanimljivo.

Čak, veoma jedinstveno, a ne samo zanimljivo.

Iako su živeli u starom dvoru, Biljardi, a potom u novom zdanju preko puta starog, na Cetinju, poslednjim vladarima Crne Gore, Kralju Nikoli Petroviću i kraljici Mileni, nimalo nije bio stran silazak do obale mora, uglavnom u Baru, gde je izgrađena i njihova letnja rezidencija.

Pa ipak, iako se činilo da se njihovo interesovanje za primorski deo države završava u Barskoj tvrđavi, zapravo je zaveštanje svojoj kraljici, Kralj Nikola načinio nešto južnije, odmah pri samom Ulcinju.

Nekoć je na potezu od Ulcinja prema albanskoj obali, odmah iza ulcinjeske tvrđave, bilo Zoganjsko jezero, veliko neplodno močvarno područje koje je vremenom predstavljalo zdravstveni problem za stanovništvo. Nosilac tog problema su najčešće bili komarci čije se istrebljenje činilo nemogućim sa tada raspoloživim sredstvima.

Tek, naredi Kralj da se jezero isuši, tako što će se prokopati kanal koji vodi do mora, i da će se time rešiti močvare i komaraca, a zemljište vremenom učiniti plodonosnim i korisnim.

Zamisao, veoma tipična za projekte ovog tipa u to vreme.

I, kako to ume da se desi, sudbina se poigrala sa ovim projektom na najironičniji moguć način.

Ispostavilo se da je jezero zapravo depresija koja je niža od nivoa mora.

Voda iz jezera nije istekla u more, ali komarci su iščezli.

Zemljište nije isušeno, već je nastalo jezero koje je postalo itekako upotrebljivo.

Pa kako to...nekako je logično pitanje, ali je i odgovor negde logičan - more se izlilo u novonastali kanal, i močvaru je preplavila slana voda.

Komarci ovde nisu mogli opstati, slana voda je bila previše za njih.

Umesto njih, ušla je riba, stvoren je zapravo kanal sa više namena, a jedna od njih je bio i sigurno sklonište za brodice od jakog mora. Ne baš prava luka, ali je to mogla postati vremenom.

I, tako je i dobila deo svoga imena, Porto, a drugi deo je posvetio poslednji kralj iz loze Petrovića svojoj kraljici, i tako nastade naziv, Porto Milena.

Luka kao infrastrukturalna građevina nikada ovde nije zaživela iz mnogo razloga, pre svega onih finansijskih, ali i logističkih, obzirom da je nedaleko od nje ulcinjska luka imala podno svojih zidina sasvim dovoljan kapacitet za sve brodove kojima bi barska luka bila predaleka.

Lokalnog stanovništva i privrede nije bilo u dovoljnoj meri da bi makar i kao takva bila izgrađena luka, ali ostadoše pored naziva Porto Milena, i jedno jezero, kanal, i dovoljno ribe koja je u novonastalom kanalu inicirala ribare za poseban način ribanja, kako se u ovim krajevima naziva ribolov.

Ribanje posebno projektovanim mrežama koje se podizanjem putem poluga, pune ribom i rakovima, sa specijalno napravljenih platformi koje se zovu Kalimere.

Riba se i danas na sličan tradicionalni način vadi iz Porto Milene na još ponekoj aktivnoj Kalimeri, ali je zapravo daleko interesantnija voda bez ribe koja je doticala u zoganjsku depresiju, pa se uz jezero formirala i solana, sa širokim bazenima za ubiranje morske soli nakon isušivanja.

Dakle, ideja je bila da u privrednom smislu nastane obradiva zemlja sa koje su nestali komarci, a zapravo je dobijeno mnogo više od toga. Nakon prvobitne ideje, sledeća ideja, prilagođena novoj situaciji, bila je da se napravi sigurno utočište za brodove, a dobijeno je umesto toga, daleko veća privredna korist.

I, dobijena je jedna turistička atrakcija koja još uvek čeka da zablista svojim punim sjajem, te se izdigne iznad sadašnjih nerealizovanih potencijala.

Hoće li neko biti dovoljno dalekovid, pa učiniti ovaj prostor turistički atraktivnim nalik na ušće Bojane pre negoli nestanu i poslednje Kalimere iz Porto Milene, ne znamo, ali se svakako možemo nadati tome. Porto Milena je zaista mesto koje bi bilo vredno jednog takvog hedonizma u turizmu, koji bi mogao jednom postati i zaštitni znak ovog područja.

Dotle će sa preostalih Kalimera vredni ribari podizati i spuštati svoje mreže sve dok iz njih budu vadili ribu, i dokle vredne, ali mahom već vremešne ruke, budu mogle da podižu opruge za koje su vremenom gotovo srasle...