Frtalj. Neki će se prisetiti izraza, neki i značenja.
Nekima će biti skroz nov izraz, jer on se neprimetno izgubio odavno, baš odavno.
Pa ipak, jedan frtalj je jedna četvrtina nečeg, ili dvadesetpet posto nečeg....ili neka okvirna, pa čak i paušalna mera kojom želimo da kažemo kako nije baš da nemamo pojma, ali zaista ne znamo koliko je nešto...od nečega.
Upravo taj frtalj, odnosno okvirni frtalj, bi mogao biti lajtmotiv u jednoj priči o banji koja bi se mogla zvati planinskom samo zato što je premašila meru za planinu taman za - po frtalja. Okvirno, jelte...
Nadmorska visina na kojoj se smestila Jošanička banja je 550 metara, a to je taman desetak procenata iznad donje granice za visinu planine, a desetak posto je skoro taman polovina od frtalja...i, tako.
A onda odjednom tri frtalja u Jošaničkoj banji. Okvirno, dakako. Jer, nekih 78 stepeni celzijusa koliko imaju najtopliji izvori u Jošaničkoj banji, jesu nešto više od tri frtalja one granice na kojoj voda ključa.
Dakle, ipak okvirno tri frtalja od ključale vode, ali ko još broji kad je voda toliko topla.
Da, sa tim podatkom ova banja spada među banje sa najtoplijim izvorima u zemlji. Nažalost, spada i u red nedovoljno ili makar nepotpuno iskorišćenih banja.
Konačno, dve reke, odnosno, ušće Samokovke u Jošanicu, već je samo po sebi preporuka za jedno mesto, i ako tome dodamo i još nekoliko detalja poput onog da je smeštena u podnožju
Kopaonika, na jednom od dva glavna puta ka toj planini, ili kada pomenemo da odavde potiču i neke znamenite ličnosti iz srpske istorije, sa sve spomenicima, odnosno spomen sobama posvećenima njima, onda je sigurno jasnije koliko upravo ta sadašnja nedovoljna iskorišćenost, zapravo kreira jednu mnogo značajniju budućnost Jošaničke banje.
I, kada sam se već dotakao značajnih ličnosti koje su potekle odavde, a to su pre svega Patrijarh srpski gospodin German, i najskromnija heroina koja je hodala ovim predelima, Milunka Savić, da pokušam da na malo šaljiviji način zaokružim priču o frtaljima i Jošaničkoj banji.
Ako pričamo o najodlikovanijoj ženi vojniku, svakako valja nabrojati i njena silna odlikovanja, što domaća, a što strana od kojih je neka i po dva puta dobila, ali ako bismo da nekako ovde udenemo frtalje, onda možemo da izdvojimo jedno - Francuski ratni krst. Ovde imamo tačno četiri frtalja svih dodeljenih Ratnih krstova ženama na svetu, sabrana u ovom Milunkinom. A, četiri frtalja čine jedno celo...i to tačno, a ne okvirno.
Da, Milunka Savić je jedina žena na svetu nosilac ovog visokog francuskog odlikovanja....sva četiri frtalja na svetu, pripala su njoj.
Ova skromna i nadasve hrabra žena, patriota i u isto vreme roditelj i rođenoj, ali i usvojenoj deci, svojim životnim delom zadužila je daleko više od svoje države, ali u Jošaničkoj banji su joj podigli spomenik kod samog ušća, koji su postavili na spomen kompleks u kome dominira spomen soba.
I, makar i deset puta veći da je taj kompleks, a objektivno je zaosta primeren i veličinom i dizajnom, sve skupa to ne bi bilo niti za frtalj onoga što je zaslužila žena koja je u rat krenula prerušena u muškarca da bi brata zaštitila, i koja je razotkrivena tek kad je ranjena.
Nakon tog prvog ranjavanja, odlikovanja i ožiljaka joj nije nedostajalo, jer je odbijala da bude bolničarka, hoteći samo pušku i prvu liniju fronta, baš kao što će u periodu posle rata ostati u svojoj zemlji da radi poslove čišćenja ne bi li prehranila rođenu i dve usvojene ćerke, umesto da u Francuskoj uživa vojnu penziju.
Kažu da nema dela tela u koji nije ranjena, a grudi koje su ubrzo postale premale da prime sva odlikovanja kojima su države pobednice Velikog rata nastojale da joj odaju počast, krile su srce toliko veliko, da se sve te države ne bi mogle sastaviti, i toliko srce nadmašiti.
I, tu se negde moram zaustaviti, jer koliko god bih svoga divljenja prema toj ženi izrazio tekstom i slikama spomen kompleksa, sve to ne bi bilo ni za po frtalja onoga što je ta žena uradila da zasluži takvo divljenje.
Kada ostavimo frtalje po strani, na kraju nam ostane samo Banja.
Dve reke koje su na svom sastavu tolike, da ne znaš na prvi pogled koja se u koju uliva, te grade li možda neku veću reku, umesto što jedna utiče u drugu. Te dve reke i par tradicionalnih kafana, odavno prepoznatih i naširoko poznatih po ukusnoj hrani, ambijentu i gostoprimstvu.
I, na istoj strani tog ušća, odnosno reke Jošanice, nalaze se i kupatila i bazeni. Obnovljen i rekonstruisan najatraktivniji deo Banje, obogaćen je i parkom sa mobilijarom za decu, ali i potokom koji ga sjajno dekoriše, a koji je izveden iz Jošanice, te sproveden uz jedan od izvora tople vode, dok se ne vrati u matično korito pred samo ušće. Kupatila, staro i novo, zapravo su staro i staro.
Obnovljena, potpuno funkcionalna, sa kadama i bazenima, razlikuju se danas osim po stilu gradnje, samo još po arhivskoj starosti, jer jedno je tursko, iz doba kada su ga upravo Turci koristili, dok je drugo iz doba vladavine utemeljivača ne samo savremene i oslobođene države, već i rodonačelnika banjskog načina života i lečenja u Srbiji.
Dakako, reč je o Milošu Obrenoviću, čoveku koji je krajem tridesetih godina prošlog veka davao na analizu u Beč pretežno, uzorke voda u svim kompleksima za koje se pretpostavljalo, ili iz tradicije znalo, da poseduju nekakvu lekovitu vodu. Tako je i Miloševa porodica lečena ovde, a kvalitet vode i banjski efekat koji je proizvodila, u Miloševo doba svrstalo je današnju Jočaničku banju rame uz rame sa Ribarskom i Brestovačkom banjom.
Danas, kada su perjanice banjskog turizma banje gradskog tipa, poput pre svih Vrnjačke banje, Sokobanje ili Banje Koviljače, ovaj podatak možda ne odražava značaj koji je spomenuta kategorizacija imala, jer valja uzeti u obzir da su u to doba i Ribarska i Brestovačka banja, uz Banju Koviljaču naravno, smatrane kraljevskim banjama, u kojima su konačili i lečili se vladari iz obe dinastije novog doba.
Kada pružimo korak iz istorijskih dešavanja u Banji i oko nje, dolazimo do onoga što nas ovde sada očekuje, i šta zapravo mi danas možemo očekivati od ove banje.
Da bismo zaokružili priču o Banji, preći ćemo na desnu obalu Jošanice, napustivši banjski kompleks i park sa šetalištem, a sa prelaskom reke, preći ćemo i put koji vodi na i sa Kopaonika. Upravo uz taj put, grupisan je veći deo naselja Jošanička Banja, i većina od hiljadu stanovnika danas, živi i funcioniše baš na ovoj strani, dok na drugu uglavnom pređu da pogledaju neku utakmicu na lokalnom fudbalskom terenu.
Istina, pored terena postoji i bazenski, kao i stari hotelski kompleks, tako da nije teren jedini razlog za prelazak na ovu stranu reke, ali do njega najkraćim putem vodi jedan zanimljiv mostić koji, ruku na srce, ne uliva baš poverenje, ali može se preći bez problema uz maaalko avanturističkog duha koji će taj prelazak probuditi.
Neophodna infrastruktura se nalazi na suprotnoj strani reke, ali ona je skromna, i primerena broju stanovnika. U tom delu naselja smeštena je i lokalna osnovna škola i Dom kulture. Nešto niže ka Ibarskoj magistrali, nalazi se i novi hotel sa savremenim hedonističkim resursima kakvi se samo zamisliti mogu.
Svakako se postavlja pitanje, kada prođemo šetnjom sve ovo, šta dalje.
Ponoviti. Pa onda opet ponoviti. Šetnja uvek nekako ispadne zanimljiva. A kada i to dosadi, onda možemo da skoknemo do obližnje Raške ili se popnemo uz Kopaonik. Izbora ima dosta, samo je pitanje koliko nam se putuje na te manje izlete, ako smo od Beograda do ovde prevalili nepunih dvestapedeset kilometara. Nekom tada više prija šetnja, a neko bi da otkrije brojne zanimljivosti za koje valja još neki kilometar dodati na brojač.
Važno je ima između čega da se odlučuje, a ima...baš ima.
Lepo!
ОдговориИзбриши