Nešto kao reč dobrodošlice...



Kao i u fotografisanju, tako i u izboru i prikazu fotografija na stranicama pred nama, trudio sam se da na neki vedriji i lepši način istaknem one izuzetnije momente iz relativno dosadne svakodnevnice i obogatim ih fotografijom koja bi mogla gledaoca da bar nakratko odvuče na neku drugu, lepšu stranu.
Ne znam da li sam i koliko uspeo u tome, ali znam ko će znati... svako ko se zadrži na ovim mojim stranicama.

Svakom posetiocu želim da uživa na stranicama ovog Bloga bar upola koliko sam ja uživao u ideji da neke svoje lepe momente podelim sa drugima.

Претражи овај блог

Читаоци

Prati Blog preko elektronske pošte

петак, 06. јун 2014.

Objektivom van Srbije - Ulcinj, jadranski Grad gusara i tvrđava koja ih je čuvala

Kada sam drugi put došao u Ulcinj, učinio sam to brodom, sa mora. Stigao sam iz pravca Bara, sa severa, i tako je prvo na šta sam naišao bila tvrđava. Znao sam za nju, još od prvog dolaska, ali nisam znao kako izgleda iznutra. I više od toga, znao sam za tvrđavu i priču o njenom gusarskom potpisu, ali mi je to zvučalo nekako nestvarno, kao neka isforsirana i prozaična priča, nedostojna možda ni statusa lokalne urbane legende...dok nisam došao drugi put, dok je nisam pogledao sa mora.
E, tada mi je bilo potpuno jasno...



Visoke i nekako neuobičajeno hladne i surove zidine, naprosto već na prvi pogled jasno daju do znanja zašto su zidane. Osvojiti ih sa mora deluje nemoguće i gusarsko skrivanje unutar njih sada postaje ne samo realna opcija, već i vrlo verovatna. Priča je odjednom dobila onu neophodnu treću dimenziju, i svaki dalji korak preko tvrđavskih pločnika kao da je sve jasnije i glasnije šaputao tu gusarsku priču.
O, da, ambijent jeste takav da je u njega moguće smestiti te probisvete prepune lako stečenog novca, te raskalašne žene željne baš tog novca, krčmare koi ne poznaju radno vreme čim neko od gusara odluči da troši, pije, peva, urla...
Danas Ulcinj nimalo ne podseća na takav ambijent, ali tvrđava ga je očigledno sačuvala negde duboko u sebi, i šapuće svoju priču dok vetrom koji piri kroz uske uluičice pre nego što se obruši niz visoke i strme zidine, pa zagolica površinu mora i ustalasa nepreglednu pučinu ispred ulcinjske tvrđave.

Naravno, samo treba doći s mora, ne kopnom :)






















































Нема коментара:

Постави коментар