Kada sam drugi put došao u Ulcinj, učinio sam to brodom, sa mora. Stigao sam iz pravca Bara, sa severa, i tako je prvo na šta sam naišao bila tvrđava. Znao sam za nju, još od prvog dolaska, ali nisam znao kako izgleda iznutra. I više od toga, znao sam za tvrđavu i priču o njenom gusarskom potpisu, ali mi je to zvučalo nekako nestvarno, kao neka isforsirana i prozaična priča, nedostojna možda ni statusa lokalne urbane legende...dok nisam došao drugi put, dok je nisam pogledao sa mora.
E, tada mi je bilo potpuno jasno...
Visoke i nekako neuobičajeno hladne i surove zidine, naprosto već na prvi pogled jasno daju do znanja zašto su zidane. Osvojiti ih sa mora deluje nemoguće i gusarsko skrivanje unutar njih sada postaje ne samo realna opcija, već i vrlo verovatna. Priča je odjednom dobila onu neophodnu treću dimenziju, i svaki dalji korak preko tvrđavskih pločnika kao da je sve jasnije i glasnije šaputao tu gusarsku priču.
O, da, ambijent jeste takav da je u njega moguće smestiti te probisvete prepune lako stečenog novca, te raskalašne žene željne baš tog novca, krčmare koi ne poznaju radno vreme čim neko od gusara odluči da troši, pije, peva, urla...
Danas Ulcinj nimalo ne podseća na takav ambijent, ali tvrđava ga je očigledno sačuvala negde duboko u sebi, i šapuće svoju priču dok vetrom koji piri kroz uske uluičice pre nego što se obruši niz visoke i strme zidine, pa zagolica površinu mora i ustalasa nepreglednu pučinu ispred ulcinjske tvrđave.
Naravno, samo treba doći s mora, ne kopnom :)
E, tada mi je bilo potpuno jasno...
Visoke i nekako neuobičajeno hladne i surove zidine, naprosto već na prvi pogled jasno daju do znanja zašto su zidane. Osvojiti ih sa mora deluje nemoguće i gusarsko skrivanje unutar njih sada postaje ne samo realna opcija, već i vrlo verovatna. Priča je odjednom dobila onu neophodnu treću dimenziju, i svaki dalji korak preko tvrđavskih pločnika kao da je sve jasnije i glasnije šaputao tu gusarsku priču.
O, da, ambijent jeste takav da je u njega moguće smestiti te probisvete prepune lako stečenog novca, te raskalašne žene željne baš tog novca, krčmare koi ne poznaju radno vreme čim neko od gusara odluči da troši, pije, peva, urla...
Danas Ulcinj nimalo ne podseća na takav ambijent, ali tvrđava ga je očigledno sačuvala negde duboko u sebi, i šapuće svoju priču dok vetrom koji piri kroz uske uluičice pre nego što se obruši niz visoke i strme zidine, pa zagolica površinu mora i ustalasa nepreglednu pučinu ispred ulcinjske tvrđave.
Naravno, samo treba doći s mora, ne kopnom :)
Нема коментара:
Постави коментар