Objektivom van Srbije - Ušće Bojane, kultna prestonica hedonizma od peska i sojenica, talasa i vetrića

 Pesak i talasi.

Lepo zvuči krajem januara.

Taman kada još nije presela zimska hladnoća. a nema ni dovoljno sunca da najavi želju za sunčanim morskim obalama. Ono vreme između nostalgičnih podsećanja i sanjarenja novih letnjih planova. Možda i idealno za baciti pogled.

Pomisao na jutarnje sunce koje još ne peče, kada more još nije baš dovoljno toplo, a tek je završena trka onih najposvećenijih ka najboljim mestima na plaži.

Onaj momenat kada se polako sve to stišava.

Mleko u čaši. Za tren nestane svakog talasanja.

Miran trenutak kada počinje zapravo dan.

Dan na morskoj obali. Neki poseban. Ili možda samo još jedan dan. Jedan od onih cele godine čekanih.

Tragovi u pesku pokazuju da je obalom neko već prošao. Talasi koji liznu te tragove kažu da je nedavno nećije stopalo ovde ostavilo otisak, inače bi ga se more već dohvatilo i obrisalo svaki trag do sada...

Oh, da. Upravo je tako. Ljudi su tu. I poneki pecaroš čak. Nema buke, pa se čini da nema nikoga.

Reka je na svom ušću mirna i privlačna.

Sojenice koje su poslednjih godina postale hit, kriju diskretno tragove dočekivanja zore svojih zakupaca koji propuštaju uredno nailazak novog dana.

Poneki ribarski čamac isplovi. Galebovi se spuste na omaleni peščani nanos u koji je zabodena zastava iz nekog nepoznatog razloga. Suncobrani postrojeni iznad polupopunjenih ležaljki, retki krik galeba negde visoko nad površinom...

Tek kasnije ovaj momenat zameniće probuđeni dan.

Kajting koji se preselio na plažu Ivana sa Barbane, poneki gliser ili džet, kupači pomalo bučni.

Turistički brodići sa bučnim gostima koji su odlučili da se dovezu iz Ulcinja, ili možda čak Bara.

Naravno, ipak je ovde jedna od najatraktivnijih turističkih destinacije Crne Gore.

Ada Bojana, na drugoj obali Bojane.

Naravno, dan počinje negde posle deset sati, ponekad i značajno posle deset...

Na samoj plaži koja je nazvana Ivana, a koja je oslonjena na završetak desne obale Bojane, nalazi se porodični restoran koji je rezultat upornosti bračnog para da raskrče zapuštenu očevinu i oplemene je do nivoa jedne od najprivlačnijih plaža na ovom delu Jadrana.

Nekome je pesak lep, nekome baš i nije. Različiti smo svi i verovatno niko ne greši, voleo pesak ili ne.

Pa ipak, eto ga. 
Lično, nisam nimalo ljubitelj peska. Smeta mi što ga uvek ponesem sa sobom, ma koliko da se temeljno istuširam. I smeta mi što ponekad traje duže i upečatljivije od svih uspomena koje sam poneo sa plaže. Čak ume i da ih pokvari, o da. Smeta mi kada dune vetar, a na Adi je to zaista ne samo česta, već i konstantna pojava, i kada zapravo nema odbrane. Zagrneš se peškirom i žmuriš dok prođe. Sa smeškom na licu, iz nekog nepoznatog razloga...

No, kada ugledam stope pre nego što ih talas ukloni jednim rutinskim prostiranjem preko vlažnog peska na obali, nekako mi bude drago što sam tu.

Kada dete iz kantice istrese pesak pokušavajući da napravi vlastiti zamak od peska, upravo ta zrnca postanu za nijansu milija. Prijemčivija. Pa, ako ćemo iskreno...i romantičnija.

Stoga...pesak na plaži ispada takođe pitanje trenutka.

I taj trenutak ispada pitanje društva.

Kao i zrna peska koja se neprimetno transformišu od nervirajućeg kvariše sunčanja do čiste romantike sa nekom nepodnošljivom lakoćom, zavisno od tog trenutka.

Valja nam svima povremeno ukrasti taj trenutak za sebe.

Ili ga podeliti sa nekim...ko će umeti da ga prepozna, ceni i oplemeni.