Beograd nekada smo zvali urbanim, gradom bez zelenila, betonskim gradom, a čini se da nismo bili u pravu.
Nekada je zaista izgledalo tako, ali samo na prvi pogled. Zapravo je bilo zelenila, a naročito onog kojim se nismo dičili. Zapuštenog, takoreći, te ga nismo ni zvali zelenilom, no bilo je i drvoreda, parkova i koječega.
Mada se nekako nije insistiralo na zelenilu previše. Da, ta neka ekološka osvešćenja su novijeg datuma zapravo. Možda i jesu okasnela, ali svakako pripadaju današnjim trendovima, nekada ranije, u nekom starijem Beogradu, nisu se baš spominjala prečesto.
I, to ne znači da zelenila nije bilo, naprotiv, danas imam utisak da se samo podrazumevalo i bilo nešto poput prećutnog standarda.
U međuvremenu smo se osavremenili u mnogočemu, a Beograd nije bio izuzetak u tome, enormno mnogo vozila na ulicama učinilo je da steknemo utisak da je i enormno mnogo stanovnika u gradu, a...nije.
Možda previše, a možda i ne, ali i dalje za svakoga ima mesta, samo je trebalo nekako učiniti da zelenilo isprati to povećanje broja stanovnika i vozila koje je činilo da vazduh počinjemo da vidimo pre nego što ga udahnemo.
Nosilac pečata prirode i zelenila su u gradu uvek bili parkovi, srećom, uvek ih je bilo dosta, a vremenom su i neki novi napravljeni, ali ona softificirana oaza zelenila, mesto na kome zelenilo dobija zapravo svoj identitet, oduvek je bila Botanička bašta.
Da, oduvek je zapravo netačna reč, ako se gleda istorijski, ali za autora ovog članka, oduvek podrazumeva da je ona od početka njegovog života tu, kao i za njegove pretke, i zaista je bila jedno podrazumevano i, usudim se danas reći, potcenjeno dobro koje je Beograd oplemenjivalo.
Pa, ako je podrazumevano bilo za nas koje je još u obdaništu samo ograda delila od te male mistične džungle, pa smo je gledali svakodnevno, onim starijima nije se baš trebala podrazumevati, i mogli su je više razumeti, voleti, razmetati se njom pred drugima, ako ćemo pravo...a, nisu.
Danas znam da nisu, jer danas sam ja taj stariji koji je dospeo do svog nivoa zrelosti u kom je sposoban da zavoli to mesto, da ga na svoj način neguje, i da se njime razmeće pred drugima, da se hvali i raste u sebi kada drugi dođu u grad, vide Botaničku baštu, i oduševe se njome.
I, upravo zato rekoh to - oduvek. Jer, ta reč vodi u podrazumevanje, a podrazumevanje u neprimećivanje, i dalje putem kojim najčešće i najlakše hrlimo kroz život izbegavajući ga, do faze u kojoj više i ne znamo gde je, a kamoli kako izgleda.
Ja sam osetio pre nešto jače od decenije da treba da se vratim nekim od svojih korena, a da to pritom nije bio nekakav stari kraj u kome se odavno ne možeš ni parkirati, a čak ni prepoznati urbani, uveliko izmenjeni ambijent, već daleko dublje. Dublje, negde do onih korena koji se još uvek obmotavaju snažno kao rusaljke oko cveta, oko mojih sećanja kao odavno prekaljenih, i danas nesalomivih stubova koji čine moje unutrašnje biće. Sećanja na bezbrižnost, na smeh i sreću, i na velika očekivanja od života negde u drugoj polovini jednog veka za nama.
I kada sam zagrebao dovoljno duboko, pored svega što se naziralo, Botanička bašta je bila tu. Sada je to bio Jevremovac, kakav i jeste zvaničan naziv, i pomalo mi je smetalo što taj naziv preuzima moju Botaničku baštu, zapravo jedini naziv uz kojim sam tada rastao u njoj, i pokraj nje.
Ako je ovo moje lično meandriranje o sećanjima i nekadašnjem Beogradu nekoga dovelo u zabludu šta je zapravo tema ovog članka, odmah ću se vratiti u kolosek, i nakon nešto šireg i ličnijeg uvoda, preći ćemo na priču o Botaničkoj bašti, beogradskoj oazi zelenila u kome je priroda dobila svoj identitet.
Priča o starom Beogradu ne mora ni početi, a ni završiti u Botaničkoj bašti, ali je ona njena obavezna i logična stranica. Stranica koja traje, jer i danas je jedna od najvažnijih, iako je prečesto slepljena za neke druge stranice, pa se pretrči omaškom i ne pročita. Jedna je od retkih stranica na kojoj vredi gledati slike, možda i više nego je pročitati. Zapravo, kada se malo stavi prst na čelo, ta stranica kao da je i pisana slikama...
Pa ipak, svaka od tih slika krije i svoju neku priču, neki komad slagalice koju danas znamo kao Jevremovac, mesto kome nije ni bilo mesto baš tu, i mesto u kome se smestio u istoriju jedan predani lekar, biolog i prirodnjak, čovek koji nikada nije odustajao.
Josif Pančić. Onaj Josif Pančić, onaj kome razredni starešina nije uistinu bio Kosta Vujić, ali onaj lekar koji je otkrio za života više od stotinu novih biljaka, do tada nepoznatih, a opisao više od dve hiljade njih.
Botaničar koji je toliko posvećeno, nesebično i predano lečio ljude od trbušnog tifusa, da su ga dopisima u vidu peticije zadržavali za lekara kada je dobio nameštenje lekarsko u drugom gradu.
Profesor koji nije mogao postati član Državnog saveta jer nije imao nikakvu nekretninu u Srbiji, a zakon je time uslovljavao članstvo, te su mu morali pripisati u posed grobnicu kao nekretninu.
I, onaj Akademik koji je postao i prvi predsednik Srpske Kraljevske akademije, a da je istrajao u formiranju Botaničke bašte, prvo u Liceju, kako se tadašnja škola zvala, a potom i na Visokoj školi, gde je prava Botanička bašta i formirana, funkcionalnija i veća od one iz Liceja koja je zapravo bila oslonjena na Josifov Herbarijum uglavnom.
Da, taj Josif Pančić je sebe krunisao večnom slavom upravo tim vrhuncem svog rada, kada je uspeo da sabere biljke na jedno mesto, tvoreći time jednu nezamenjivu unikatnu učionicu za buduća pokoljenja botaničara i prirodnjaka.
I, predgovor za Botaničku baštu završio je nekoliko dana pred smrt koja ga je zatekla onakvog kakav je i čitavog života bio - radan, istrajan, vedar.
A Jevremovac je naziv za koji on nije saznao.
Priča o beogradskoj Botaničkoj bašti ima više poglavlja, Prva je uglavnom i ispisao veliki prirodnjak, ali današnje izdanje ovog jedinstvenog mikrosveta u centru grada, stvoreno je tek kasnije. Zapravo, prva lokacija, na Dorćolu blizu Dunava nije uspela da se održi, jer je moćna reka jednom iskalila svoj bes poplavom od koje se biljni fond Bašte nije oporavio.
Kontroverzni vladar Srbije iz tog doba, Kralj Milan, odluči da pokloni u tu svrhu zemljište na kome se danas nalazi ovaj kompleks flore Velikoj školi za formiranje Botaničke bašte, uz uslov da se kompleks nazove Jevremovac. Naziv je odabran po njegovom dedi Gospodaru Jevremu, jer je to zemljište, zapravo šuma, bilo nasledstvo Milanovo od njega.
I, bi Jevremovac.
Šuma je većim delom iskrčena i proređena, ali neka su stabla ostavljena, tako da danas u Bašti obitavaju i stabla starija od nje. Tek, to je samo zrnce oreola intrigantnosti koji levitira nad Botaničkom baštom danas, ali svoj šarm i draž ovaj prelep park delom duguje i tom fluksu nelogičnosti, nedoslednosti, preokreta i kontradiktornosti u kome je najveća misterija kako, a pre svega zašto, većina stanovnika prestonice nije nikada kročila ovde...
Нема коментара:
Постави коментар