Na petnaestak kilometara od Kokinog broda, nezaobilazno na putu ka Crnoj Gori, prve asocijacije na more i plaže evociraće i prelepo veštačko jezero poznato kao Zlatarsko jezero. Nije najveće, ne, a nije ni drugo, ni treće po veličini ali...čim stanem nogom na njegovu plažu, shvatim da je - dovoljno veliko. Dovoljno veliko da na trenutak veže za sebe sve moje misli. Gledati ga sa puta i stajati na njegovoj obali, definitivno nije isto. Put je previsoko da bi se osetila neka tiha veza sa jezerom, put ga udaljava od posmatrača...
I tako, priča o Zlatarskom jezeru počinje tiho, bez reči, od onog momenta kada se posmatrač zainteresuje za ovu ogromnu vodenu površinu. Ispočetka je mirno, tek poneki zvuk odlazećeg automobila remeti priču, a onda, svakim korakom na dole, ka obalama jezera, zvuci sa magistrale se utišavaju a nemuštim jezikom jezero priča svoju priču sve glasnije. Šum talasa na obali na kraju dovršava sve, i odatle neka gorda tišina preuzima. Priča traje za svakoga tačno onoliko koliko namernik to želi. Jezero se uvek slaže, ispraća, dočekuje i priča svoju priču bez reči, i uvek iznova...jer, tamo gde izgleda da je njen kraj, to kao da ipak postaje jedan novi početak.
Negde podno Zlatara, ušuškana priča čeka da se još jednom ispriča...
I tako, priča o Zlatarskom jezeru počinje tiho, bez reči, od onog momenta kada se posmatrač zainteresuje za ovu ogromnu vodenu površinu. Ispočetka je mirno, tek poneki zvuk odlazećeg automobila remeti priču, a onda, svakim korakom na dole, ka obalama jezera, zvuci sa magistrale se utišavaju a nemuštim jezikom jezero priča svoju priču sve glasnije. Šum talasa na obali na kraju dovršava sve, i odatle neka gorda tišina preuzima. Priča traje za svakoga tačno onoliko koliko namernik to želi. Jezero se uvek slaže, ispraća, dočekuje i priča svoju priču bez reči, i uvek iznova...jer, tamo gde izgleda da je njen kraj, to kao da ipak postaje jedan novi početak.
Negde podno Zlatara, ušuškana priča čeka da se još jednom ispriča...
Нема коментара:
Постави коментар