Meandar je reč koja označava krivudanje.
Svakojako krivudanje.
Meandriraju i ljudi dok pričaju.
Momci dok crvene pred devojkama objašnjavajući kako nisu želeli ono što oboje žele.
Devojke dok objašnjavaju kako ipak žele baš to što su rekle da ne žele...
Meandriraju političari odgovarajući na neugodna pitanja.
Meandriraju i reke.
Zapravo, krivine, pogotovu nastavljene međusobno u obliku slova S, izvorno i predstavljaju upravo zamisao meandara kao pojma, nastalog po jednoj reci u Turskoj.
Umeju biti fantastični, a naročito na jednoj od najpoznatijih domaćih reka, pretendentom na čak šampionsko mesto u sferi turizma.
Uvac smo posetili sa jedne strane na jednoj od stranica.
Manji deo slike smo mogli videti i tu, ali nekako je finale veličanstvene slike upravo u meandrima, ma kako se i ta već viđena slika činila lepom.
Između krečnjačkih stena Zlatara i Javora, probija se zelena reka.
Gradeći pejzaž koji oduzima dah pogledom odozgo, nudi i najveći pećinski sistem u zemlji koji je moguće posetiti samo sa donje strane, sa vode.
Ušački pećinski sistem.
Najviša tačka ove kompleksne višeslojne lepote nije vidikovac Molitva...pa čak ni neki drugi istaknuti vrh.
Ne, najvišu tačku definišu najpoznatiji stanovnici.
Beloglavi supovi.
Danas tristotinjak njih.
Nekoć svega sedam njih...
Praktično ne lete.
Ogromnog raspona krila, dizajnirani su da kruže.
Poput paraglajdera.
Uhvate vetar i puste se. Veličanstven prizor.
Rendžeri koji definitivno više puta u toku meseca zarade svoje plate, ljubazni su, stručni i savršeni deo ambijenta koji kao da nas uzdiže na neku novu dimenziju, nekako...pa, možda čak i svetsku dimenziju turizma baziranog na pešačenju sa nagradom od prirode dodeljenom na kraju.
Put će biti zanimljiv i brodićem, posete pećinama i njihova grandioznost očas posla će nadoknaditi ekstremni uspon ka pomenutom vidikovcu, pa tako za koji god način putovanja ka veličanstvenom pogledu na Meandre izabrali, razlike su semantičke. Suštinskih nema.
Sat vremena hoda je definitivno ono što želimo, napor zbog koga smo zapravo i pošli.
Svaki od prizora koji nas usput dočekaju, čini svaki od načinjenih koraka zlatnim.
Kamp.
Do ove tačke se može i kolima.
Od nje nadalje samo peške ili brodićem.
Naravno, postoji i alternativa, ali mahom za Lade Nive ili slično...ali, na slikama se vidi da vredi ostaviti svoja kola upravo ovde i poći peške...
Priroda i društvo...
...ili čak...prepoznavanje prirode...i raspoznavanje društva...i njegovog znakovnog govora izviđačkog, neretko i nasušnog.
Svakojako krivudanje.
Meandriraju i ljudi dok pričaju.
Momci dok crvene pred devojkama objašnjavajući kako nisu želeli ono što oboje žele.
Devojke dok objašnjavaju kako ipak žele baš to što su rekle da ne žele...
Meandriraju političari odgovarajući na neugodna pitanja.
Meandriraju i reke.
Zapravo, krivine, pogotovu nastavljene međusobno u obliku slova S, izvorno i predstavljaju upravo zamisao meandara kao pojma, nastalog po jednoj reci u Turskoj.
Umeju biti fantastični, a naročito na jednoj od najpoznatijih domaćih reka, pretendentom na čak šampionsko mesto u sferi turizma.
Uvac smo posetili sa jedne strane na jednoj od stranica.
Manji deo slike smo mogli videti i tu, ali nekako je finale veličanstvene slike upravo u meandrima, ma kako se i ta već viđena slika činila lepom.
Između krečnjačkih stena Zlatara i Javora, probija se zelena reka.
Gradeći pejzaž koji oduzima dah pogledom odozgo, nudi i najveći pećinski sistem u zemlji koji je moguće posetiti samo sa donje strane, sa vode.
Ušački pećinski sistem.
Najviša tačka ove kompleksne višeslojne lepote nije vidikovac Molitva...pa čak ni neki drugi istaknuti vrh.
Ne, najvišu tačku definišu najpoznatiji stanovnici.
Beloglavi supovi.
Danas tristotinjak njih.
Nekoć svega sedam njih...
Praktično ne lete.
Ogromnog raspona krila, dizajnirani su da kruže.
Poput paraglajdera.
Uhvate vetar i puste se. Veličanstven prizor.
Rendžeri koji definitivno više puta u toku meseca zarade svoje plate, ljubazni su, stručni i savršeni deo ambijenta koji kao da nas uzdiže na neku novu dimenziju, nekako...pa, možda čak i svetsku dimenziju turizma baziranog na pešačenju sa nagradom od prirode dodeljenom na kraju.
Put će biti zanimljiv i brodićem, posete pećinama i njihova grandioznost očas posla će nadoknaditi ekstremni uspon ka pomenutom vidikovcu, pa tako za koji god način putovanja ka veličanstvenom pogledu na Meandre izabrali, razlike su semantičke. Suštinskih nema.
Sat vremena hoda je definitivno ono što želimo, napor zbog koga smo zapravo i pošli.
Svaki od prizora koji nas usput dočekaju, čini svaki od načinjenih koraka zlatnim.
Kamp.
Do ove tačke se može i kolima.
Od nje nadalje samo peške ili brodićem.
Naravno, postoji i alternativa, ali mahom za Lade Nive ili slično...ali, na slikama se vidi da vredi ostaviti svoja kola upravo ovde i poći peške...
Priroda i društvo...
...ili čak...prepoznavanje prirode...i raspoznavanje društva...i njegovog znakovnog govora izviđačkog, neretko i nasušnog.
Нема коментара:
Постави коментар