Nešto kao reč dobrodošlice...



Kao i u fotografisanju, tako i u izboru i prikazu fotografija na stranicama pred nama, trudio sam se da na neki vedriji i lepši način istaknem one izuzetnije momente iz relativno dosadne svakodnevnice i obogatim ih fotografijom koja bi mogla gledaoca da bar nakratko odvuče na neku drugu, lepšu stranu.
Ne znam da li sam i koliko uspeo u tome, ali znam ko će znati... svako ko se zadrži na ovim mojim stranicama.

Svakom posetiocu želim da uživa na stranicama ovog Bloga bar upola koliko sam ja uživao u ideji da neke svoje lepe momente podelim sa drugima.

Претражи овај блог

Читаоци

Prati Blog preko elektronske pošte

уторак, 21. април 2020.

Srbijokaz nas vodi - Zapadna Srbija, sa bazom na Tari

Globalno zlo nazvano korona virus koje nas je prikovalo u svoja četiri zida, donelo je i nešto dobroga. Naučilo nas je da cenimo podrazumevane standarde u kojima uživamo.
Kretanje, pre svega.
Putovanja.
Obzirom da ove godine teško da će mnogi napuštati državu u svrhu putovanja na godišnji odmor, rešio sam da izađem nekim molbama iz svoje uglavnom najbliže i najdraže okoline u susret, te da na osnovu vlastitih impresija i iskustava predložim itinerere u kojima bismo se najbolje upoznali sa Srbijom koja nam, na kraju krajeva, uvek stoji na raspolaganju. 
Zanimljiva, atraktivna, odmerena za većinu i - prelepa.
Kroz rubriku Srbijokaz nas vodi, pokušaću da približim, a možda i povedem na put čitaoce sa idejom petodnevnog mini odmora (pet noćenja, pet punih dana za užitak), aktivnog i prilagođenog za većinu, bili oni parovi u najširem dijapazonu starosti, bili porodice sa decom ili samo pojedinci željni upoznavanja Srbije.
U rubrici Vikend Srbijokaz - šifra, ću ponuditi ideje o kraćim putovanjima vikendom. 
Putovanja su predložena sa idejom vlastitog prevoza jer je zaista teško izvesti većinu njih javnim prevozom. Itinereri počinju i završavaju u Beogradu iz praktičnih razloga isključivo.
Neki od korisnih linkova mogli bi biti informacije o putarinama, zatim stanje na putevima kao i pregršt drugih linkova na kojima se možemo obavestiti o vremenskoj prognozi i nekim servisnim informacijama, kod kojih bih naglasio linkove ka lokalnim atrakcijama koje nameravamo obići sledeći itinerer jer je važno znati da li nešto radi baš kada nameravamo doći, kao i cenu ulaznice, radno vreme i slično.
Stoga, srećan nam svima put kroz Srbiju, sledeći Srbijokaz kao naš domaći putokaz.
Odnedavno raspoloživ autoput Miloš Veliki, naprosto je prirodni izbor za kretanje na destinaciju od Beograda udaljenu 250 km putem preko Užica, odnosno 200 km putem preko Valjeva. Paradoks je da se brže stiže dužom putanjom, ali tačno je tako. Moja preporuka su oba puta, zapravo. Ipak, treba računati na vreme putovanja sa zadržavanjima od po pola sata ukupno, koje se kreće od preko tri pa do gotovo četiri sata, moguće i malo duže. Ipak, predlozi koje dajem u ovom slučaju uzeće čak i veći deo dana za put, pa zato i preporučujem da se na ovaj put krene izjutra. Time izbegavamo nulti dan i krećemo odmah na prvi dan.
Uključenje na autoput Miloš Veliki trenutno je u visini Jakova ili Mislođina, i od tada brojimo nešto više od sat vremena do isključenja kod Preljine, desetak km od Čačka.
Put nas vodi preko nekoliko kružnih tokova po obodu grada, ali ne možemo pričati o klasičnoj zaobilaznici jer je prepuna semafora, a jedan od njih vodi i put čuvene Guče, što nas upozorava da ukoliko planiramo put u vreme festivala u Guči, računamo i na dosta više pažnje obilazeći Čačak. Malo strpljenja i prelazimo pravcem ka Užicu i ulazimo u Ovčarsko kablarsku klisuru, te prilazimo prvom mestu koje ne bi trebalo propustiti, odnosno valjalo bi se ovde odmoriti uz eventualno osveženje. Međuvršje je mesto na kome je branom formirano jezero, a nekoliko restorana na obali, ali i na vodi nude sasvim prijatan ugođaj. Dalje put vodi kroz prelepe predele same Klisure, a potom i dalje, pored Sevojna, Požege i konačno u Užice. Ovde predlažem jedan obilazak u kome se može itekako uživati. Iako gradu na Đetinji većina Era posveti čitav život, ne možemo nikako pogrešiti ako mu posvetimo nekih sat ili dva na ovom putovanju. Jedini je naš grad u kome je moguće videti orden iz doba SFRJ na korzou.


Na mapi iznad crnom bojom je predstavljen put u dolasku, dok je za povratak put označen plavom bojom, sa dve varijacije od Lajkovca do Beograda.

Put ka Tari je sada moguće nastaviti preko dva pravca od kojih jedan vodi pored aerodroma Ponikve i čuvenog spomenika Kadinjača, ali njega ne preporučujem zbog velikog broja serpentina, a kako će izgledati kada se probije tunel, videćemo. Za sada idemo drugim putem preko Šljivovice prema Kremni. Put je dobar, moguće je stići prema planu bez preteranog pritiskanja papučice za gas. Sledeći putokaze, stižemo na Taru, na deo u kome smo se odlučili da rezervišemo smeštaj. Kaluđerske bare predstavljaju nekako prirodan izbor iako ima i drugih mogućnosti. Tara opčinjava već na prvom koraku, definitivno. Najverovatnije ćemo raspakivanje ostaviti za kasnije, i prva želja bi mogla ipak biti izuvanje obuće i opipavanje trave bosim nogama. Prvi dan bi se završio upoznavanjem sa najbližom okolinom oko smeštaja, te ispijanjem tople kafe ili čaja tokom večeri na terasi što je na neki način i svojevrstan zaštitini znak odmora na Tari. Otprilike kao i početak dana.
I, ako zaista počnemo tako drugi dan, neophodno je da smo neke stvari obavili prethodno. Naime, ovaj itinerer za drugi dan predviđa i vožnju Šarganskom osmicom, nestvarnim vozićem koji ume biti toliko prebukiran da je neophodno pre puta rezervisati jedan od dva, odnosno tri termina dnevno. Naravno, i sama polazna stanica Mokra gora je svojevrsna atrakcija kao i ostale stanice na pruzi.



Zavisno od rezervisanog termina, valjalo bi uskladiti i ostatak vremena u toku dana sa idejom da u istom danu obiđemo i Drvengrad. Mećavnik/Drvengrad je već nešto posebno. Oteće nam naprosto par sati vremena. Njime bismo mogli završiti sa avanturističkim programom za ovaj dan. Sada više nije potrebno spominjati onu večernju kafi ili čaj na terasi za kraj dana i sumiranje utisaka.


Treći dan bi mogao biti jedno usporavanje koje bi nas odvelo do Kremne, a potom i do Zaovinskog jezera. Kremna objektivno potražuje naših pola sata vremena, fotografisanje, kupovinu suvenira i upoznavanje sa legendom o Kremanskom proročanstvu. Zaovinsko jezero ponudiće nam i sunčanje i kupanje, zavisno od vremenskih prilika, ali je svakako ono što će obeležiti ovaj dan.
I, da. Mogli bismo ovaj dan nazvati lenjstvovanjem pravdanim hedonizmom.
Četvrtog dana bismo se mogli aktivirati malo u pravom smislu onoga što Tara nudi, a to su šetnje, vidikovci, trim staze...Jezerce Jarevac, Crveni potok, Hajdučka česma, sve su to preporuke veterana Tare, ljudi sposobnih da je udahom dožive i zarobe u sebi, te svakog momenta preporuče ove male bisere koji kite Taru dovoljno da nikada ne izađe iz nas kad se jednom zavuče.


I, taman kada smo upoznali Taru, dođe i peti dan, dan povratka.
Pa ipak, ovaj dan će doneti još toga zanimljivog, te treba isprazniti memorijske kartice za nove fotografije koje će ga ovekovečiti. Putem ka Bajinoj bašti krećemo se naniže u dolinu Drine. U jednom momentu, sledeći putokaze odvajamo se za manastir Rača, te posle kraćeg obilaska, nastavljamo do samog podnožja, gde se odvajamo za Perućac. Perućac zahteva svojih sat vremena uživanja i nemojmo ga izneveriti. Uzvratiće momentalno sjajno utrošenim satom. Malo mesto vredno obilaska sa svojom jedinstvenom atrakcijom, rekom Vrelo. Dalje nastavljamo ka Bajinoj Bašti.


Slikanje, čuvena kućica na vodi, te daljem putem preko Rogačice i Debelog brda. Izazov, ne preveliki, ali svakako izazov praćen i nagrađen nestvarnim pejzažima.


Dolazak u Valjevo otvara nam velike turističke potencijale ovog grada, jednog od najlepših u centralnoj Srbiji, prema mom skromnom sudu. U samom gradu pored jedinstvene prilike da sa obe strane Kolubare šetamo dvema različitim pešačkim zonama od kojih se ne zna koja je lepša, imamo na raspolaganju i da uživamo u završetku klisure reke Gradac, nešto dalje iako još u gradu, nalazi se i  Kula Nenadovića. Nešto dalje na par kilometara od grada naići ćemo na kompleks sastavljen od bazena, istraživačke stanice, jezera i pećine koji dele naziv Petnica. Valjevo traži, prosto zahteva svojih par sati. I dobije ih. Praktično je nemoguće odoleti šarmu ovog grada.
Konačno, rastanak je neminovan, a svakako treba još devedesetak kilometara prevaliti. Krećemo popularnim duplim trakama koje prosto zovu na prekoračenje nerealno niske maksimalne brzine, ali montirana kamera vratiće nas očas posla na pravu meru. Ubrzo izlazimo na standardni magistralni pravac dosta dobro projektovan i održavan i njime vozimo do pred nekih šezdesetak kilometara od Beograda, tačnije do mesta Nepričave. Ovde se odlučujemo hoćemo li se uključiti ponovo na autoput Miloš Veliki ili nastaviti put Lajkovca i Ibarskom magistralom do Beograda. Ovde već svako treba da sledi svoj komfor i da spram toga donese odluku.

Nadam se da je ovaj predlog itinerera od pomoći.
Iako je avanturista zapravo autor ovog itinerera i neznano puta ga je prošao sa većim ili manjim odstupanjima, siguran je da ga je nemoguće skratiti a da se time ne amputira neohodna doza zadovoljstva koju proizvodi ova ruta vrlo uspešno. Sa druge strane, moguće ga je produžiti, čak mislim da je za prosečnog putnika sedam do deset dana prava mera. Naravno, tada se može još ponešto i uključiti, ali ovaj predlog je pravljen sa idejom da se godišnji odmor u Srbiji razbije na dva, a možda tri različita itinerera i užitka.
Ukoliko nekome ova stranica posluži kao inspiracija, te se odluči da spakuje kofere u ovom pravcu, ja sam prezadovoljan i od srca mu želim srećan put i fantastičan provod.

Нема коментара:

Постави коментар