Nešto kao reč dobrodošlice...



Kao i u fotografisanju, tako i u izboru i prikazu fotografija na stranicama pred nama, trudio sam se da na neki vedriji i lepši način istaknem one izuzetnije momente iz relativno dosadne svakodnevnice i obogatim ih fotografijom koja bi mogla gledaoca da bar nakratko odvuče na neku drugu, lepšu stranu.
Ne znam da li sam i koliko uspeo u tome, ali znam ko će znati... svako ko se zadrži na ovim mojim stranicama.

Svakom posetiocu želim da uživa na stranicama ovog Bloga bar upola koliko sam ja uživao u ideji da neke svoje lepe momente podelim sa drugima.

Претражи овај блог

Читаоци

Prati Blog preko elektronske pošte

среда, 13. октобар 2010.

Objektivom po Srbiji - Dvorac Fantast, do jedne legende i nazad

Zašto legenda, čemu sad legenda...? Legendi ima napretek po ovoj našoj Srbiji, i imam utisak da nijedno mesto nema pravo da postoji ako ne čuva duboko u sebi bar jednu legendu sa najmanje dve-tri njene verzije.

Ipak, kada se u legendu utkaju i istorijske ličnosti, onda legenda postane dovoljno zanimljiva da vredi sesti na motor...ili u kola u krajnjem slučaju...pa zajezditi put te legende i pokušati razaznati onaj prefinjeni trenutak u kome istorija postaje legenda i obrnuto..ono gde legenda dira istoriju. Ko ume da uživa, itekako moze da nađe sebi zadovoljstvo u tom koketiranju između istorije i legende, to je možda i najlepši deo svake legende...i svake istorije.

Kažu da na svako Preobraženje, Sveti Stefan Prvovenčani pušta dušu Bogdana Dunđerskog da na svom konju Inkvizitoru pohodi  svoje imanje. Najčudnije u legendi je redosled ovog pohoda - prvo obilaze Inkvizitorov grob, eto.... Bogdan se nasloni na spomenik i osluškuje rzanje iznutra iz dubine, a Inkvizitor odlazi da oseti miris sena i znoj živih konja na ergeli koja okružuje imanje. Konji ne vide ništa ali se uznemire bez nekog vidljivog razloga. Osećaju prisustvo veličanstvenog posetioca, pa se zbijaju u gomile iz strahopoštovanja. Tada se Bogdan uvlači u svoje poslednje odaje, obiđe da vidi da li je sve u redu u kapeli u kojoj mu je telo skončalo, proveri da li se kapela održava, poljubi ikonu svetog Stefana na oltaru i uživa u uspomenama. Tako kažu....

A evo kako izgleda taj dvorac u kome je nastala, rasla i stasavala ovako lepa legenda:










Da, do sada smo imali posla samo sa legendom iako je interesantno ono sa uznemirenim konjima na Preobraženje, zar ne?
Ipak, čuda i hodaju zaista ovim kompleksom jer legenda kaže da pored Bogdana Dunđerskog još samo jedna ličnost može da jaše njegovog Inkvizitora. Čudni starac koga je kao mladog još sam Bogdan doveo na imanje, ima poseban i volšeban odns sa konjima. Starac Andrija izgleda da ne samo da ume da razgovara sa konjima, već ume i da ih leči. Svojevremeno je spravio napitak za konja koga je veterinar otpisao još kao dvogoca zbog slomljene leve noge i po samom Preobraženju dvogodac je trčao po manježu zajedno sa ostalim konjima. Ko bi ga znao?

Samo zdanje je podignuto zahvaljujuci migraciji porodice Dunđerski iz Hercegovine u Vojvodinu u pretprošlom veku. Bogdan Dunđerski, kazu najpoznatiji izdanak ove porodice iako ja imam Lazara, mog druga motociklistu koji je meni lično daleko poznatiji Smeško, sagradio je sebi zamak iz snova. Kako?
Jednostavnom formulom - nikad se nije ženio...ili se možda "ženio", ali se nikada nije oženio. Muškarci će priznati da shvataju razliku, žene uglavnom neće to priznati ali svi znamo da svi znamo razliku.










I tako, ako odemo daleko od legende izgleda kao da neće biti interesantno...ali ovaj put nije tako. Bogdan je drugovao sa čuvenim Urošom Predićem, i kada je saznao da je na jednom delu njegovog imanja postojala svojevremeno crkva, dao je sazidati kapelu Svetog Đorđa kojoj je ikonostas bio upravo njegov prijatelj Uroš koji ju je čitavu oslikao. Među tim slikama je Bogdan i sklopio oči poslednji put, taman na vreme da ne vidi kako mu se poharalo imanje odmah po završetku Rata 1945. i kako su u zamak puštene ovce...sad, namerno ili nenamerno, kad su ovce u pitanju, teško je razaznati. Ostale pasmine poludivljeg mentaliteta vrlo namerno su pohodile ostavštinu i čak htele uništiti kapelu, da nije intervenisao baš Uroš Predić i preko Moše Pijade izdejstvovao da se crkva samo zaključa a ne i sruši...otud danas imamo priliku da je obiđemo i divimo se njenoj ikonografiji.







Danas je to hotel, luksuzan, sa sobama smeštenim u glavnu kulu, sa par manjih ali prelepih banket sala, sportskim sadržajima u kompleksu. Ako je neka uteha za ono što ima samo zidove autentične, ponovo je doveden na nivo mesta koje odražava uspon i sjaj jednog boema, jednog doba. Prošle godine se za četrdesetak eura moglo prenoćiti i doručkovati, obići zamak i čuti legendu, a ergela iako već gotovo ugašena, nudi pogledu svoje predivne konje posetiocima. Vredi li dojezditi do legende i nazad, svako treba da proceni za sebe, meni je vredelo. Među našim zamkovima, Fantast je zaista ruža.






 Tekst i deo fotografija objavljeni su i na fotografskom forumu:
http://pcfoto.biz/digitalnifotoaparati/index.php

Нема коментара:

Постави коментар