U samo praskozorje devetnaestog veka... Tragedija poznata u narodu kao Seča knezova pokrenuće konačni pad Turske države na prostorima Srbije.
Korak po korak.
Ustanak.
Zatim i velike bitke...
Grad za gradom oseća slobodu.
Srpski ustanici idu dalje od svojih kuća.
Oslobađaju sve gde živi srpski živalj.
Tu je onda negde i Niš.
Jaka tvrđava.
Kažu, najsnažnije tursko uporište na ovim prostorima tada...
Vojvoda Stevan Sinđelić sa svojim ustanicima kopa šančeve na Čegru.
Priprema napad na daleko brojnije Turke.
Nije iz ovih krajeva...ali ih smatra srpskim.
Iz resavskih je krajeva...
Ukopava se za svoju poslednju bitku pred odlazak u legendu.
Nije izdržala odbrana.
Nije bilo više šanse. Nikakve..
Hrabri vojvoda čeka da šanac bude preplavljen Turcima a zatim puca u barutanu i diže u vazduh sebe i pet hiljada svojih saboraca.
I duplo toliko Turaka...
Čegar je ostao upamćen po ovom jedinstvenom herojstvu do same smrti.
Turci od besa podižu stravičan spomenik na putu ka Stambolu.
U njega uziđuju lobanje srpskih ustanika dok njihova tela napunjena tkaninama šalju prestonici svojoj. Užasan spomenik zapravo je podsetnik svima koji se drznu.
Ispalo je da je to na kraju bio i deo motiva dovoljno snažnog da se konačno izbori sloboda.
Cena je bila previsoka, da...
Danas je sačuvano tek nešto više od pedesetak lobanja uključiv i onu za koju se bez pravih dokaza smatra da je pripadala herojskom vojvodi.
Nešto je krišom kradeno pa sahranjivano.
Nešto je dobilo status suvenira višenijih osoba...čudna vremena, čudni običaji...kako bi to rekla stara latinska poslovica...
Kakogod, tek danas je ovo spomenik pretvoren u prelep omanji kompleks.
Deo istorije.
Tužan ali značajan.
Ponegde nedostaju neki junaci...
Lobanja za koju se smatra da je pripadala Vojvodi.
Zidine su skraćene sa prvobitnih četiri metra ali su i opasane mauzolejskim zdanjem koje ih čuva od propadanja, jer prvobitni izgled je bio izgled gole četvorozidne konstrukcije sa ugrađenim lobanjama. Tako su to Turci zamislili...
Lobanja i spomen poprsje i ploča...
Korak po korak.
Ustanak.
Zatim i velike bitke...
Grad za gradom oseća slobodu.
Srpski ustanici idu dalje od svojih kuća.
Oslobađaju sve gde živi srpski živalj.
Tu je onda negde i Niš.
Jaka tvrđava.
Kažu, najsnažnije tursko uporište na ovim prostorima tada...
Vojvoda Stevan Sinđelić sa svojim ustanicima kopa šančeve na Čegru.
Priprema napad na daleko brojnije Turke.
Nije iz ovih krajeva...ali ih smatra srpskim.
Iz resavskih je krajeva...
Ukopava se za svoju poslednju bitku pred odlazak u legendu.
Nije izdržala odbrana.
Nije bilo više šanse. Nikakve..
Hrabri vojvoda čeka da šanac bude preplavljen Turcima a zatim puca u barutanu i diže u vazduh sebe i pet hiljada svojih saboraca.
I duplo toliko Turaka...
Čegar je ostao upamćen po ovom jedinstvenom herojstvu do same smrti.
Turci od besa podižu stravičan spomenik na putu ka Stambolu.
U njega uziđuju lobanje srpskih ustanika dok njihova tela napunjena tkaninama šalju prestonici svojoj. Užasan spomenik zapravo je podsetnik svima koji se drznu.
Ispalo je da je to na kraju bio i deo motiva dovoljno snažnog da se konačno izbori sloboda.
Cena je bila previsoka, da...
Danas je sačuvano tek nešto više od pedesetak lobanja uključiv i onu za koju se bez pravih dokaza smatra da je pripadala herojskom vojvodi.
Nešto je krišom kradeno pa sahranjivano.
Nešto je dobilo status suvenira višenijih osoba...čudna vremena, čudni običaji...kako bi to rekla stara latinska poslovica...
Kakogod, tek danas je ovo spomenik pretvoren u prelep omanji kompleks.
Deo istorije.
Tužan ali značajan.
Ponegde nedostaju neki junaci...
Lobanja za koju se smatra da je pripadala Vojvodi.
Zidine su skraćene sa prvobitnih četiri metra ali su i opasane mauzolejskim zdanjem koje ih čuva od propadanja, jer prvobitni izgled je bio izgled gole četvorozidne konstrukcije sa ugrađenim lobanjama. Tako su to Turci zamislili...
Lobanja i spomen poprsje i ploča...
Нема коментара:
Постави коментар