Čega sve ima tamo, eh...od Beograda zaista nije daleko, a nije ni skupo, ulaznica je 100 dinara recimo. Za te novce ste prepušteni sami sebi na imanju, ali vredi u svakom slučaju.
Tako je lepo i mirno kada god da dođem, da prosto čovek tek tamo tačno spozna koliko mu u njegovih 24 sata pomnoženih sa 365 dana zapravo nedostaju mir, tišina, spokoj i sklad jedne ovakve priče...
Sve je puno života, što flore a što faune, i svakako nije naodmet poneto sa sobom i širokougaoni, a ni portretni objektiv, ali je potpuna greška poći bez teleobjektiva. Motiva napretek, životinje koje kudikamo često možemo sresti kao da su ovde nekako prirodnije uklopljene, slobodne su i šetaju se u maniru poludivljih životinja, pa neki "manekeni" prosto traže da se slikaju.
Mali ili veliki, manekeni u Zasavici deluju zadovoljno, ali pomalo rezignirano u odnosu na razdraganog fotografa koji ne zna kud će pre da okrene objektiv. U suštini, gde goda da se okrene taj objektiv, nema promašaja. Jedina greška je ne poneti sa sobom adekvatne objektive. Meni se, nažalost, to jednom desilo. Više nije, ali još se sećam tog prvog odlaska kada sam se pojavio skoro 'nenaoružan' pred auditorijumom poluuspavanih stanovnika Zasavice, potpuno indiferentnih prema mojim praznim futrolama...
I tako, korak po korak, snimak po snimak, ode dan...spakuješ optiku, proveriš da li sve stoji čvrsto u rancu, sedneš na motor, upališ, ali...utiske nekako još uvek ne možeš da spakuješ, non-stop beže, vrludaju pred očima, nekontrolisano se šire i pojavljuju svaki čas. Imam utisak da čak i kada bih spustio vizir na kacigi, ništa ne bi pomoglo...zato i nepokušavam da ga spustim već samo krenem polako, sa sve utiscima u sebi i oko sebe...a ionako mrzim vizire na kacigama...
Ipak, pojam Zasavice uglavnom se vezuje za ovaj deo, uređen i urbanizovan do mere koja se može jako dobro primetiti na fotografijama, ali u suštini to nije sva Zasavica. Ukoliko ne skrenemo sa puta koji iz Mačvanske Mitrovice pored brodogradilišta vodi u selo Zasavica, već produžimo samo malo dalje, dočekaće nas praktično iza ugla, barem dve već pomalo olinjale table koje označavaju da je i ovo teritorija Parka prirode Zasavica. Daleko skromniji turistički sadržaj nikako ne znači i manje motiva za fotografa, pa se posle parkiranja uz sam put, može pored rampe uputiti ka mestu na obali koje je nekada zaista bilo zamišljeno kao izletište Mitrovčana, njihovih gostiju i namernika. Na ovom mestu se može pronaći stari drveni kej, ponton od balvana za koji su vezivani čamci za obilazak, ali i ostatci drvenih građevina koji su nekada predstavljali infrastrukturu kao podršku ideji što boljeg iskorišćenja izletišta.
Ukoliko se pak zateknete na tom mestu u vreme kada je voda svuda u Evropi izuzetno visoka, onda i taj već pomalo zaboravljeni deo Zasavice izgleda otprilike ovako:
Naravno, ume da bude depresivno ali ne treba odustajati. U svačemu lošem može se pronaći i nešto dobro. Naša sposobnost da to i pronađemo je odraz vlastite zrelosti i iskustva, ali sposobnost da se pritom isključi sve ono ružno, e to je već dar kome treba težiti. U Zasavici se to može itekako testirati, baš u ovom njenom delu. Ja sam pronašao zanimljivu napuštenu kuću u čijem su solidno zaraslom dvorištu bila dva groba, i to mi je jako uzburkalo misli. Tišina i mirisi koji su sa vode očigledno odavno prekrili i ovu kuću, ostavili su mi sjajan utisak spokoja i osećaj kako je lepo da zauvek legneš pored voljene osobe baš na jednom takvom mirnom, tihom i povučenom mestu...kao nagradu za sve što u životu moraš da proguraš i proživiš a ne bi hteo...ipak, našao sam i patke koje uživaju u svom malom carstvu, a našao sam i dimnjake sa rodama koje ih krase toliko da je naprosto nestvarno videti takav prizor uživo. U knjigama i na televiziji da, ali ovako...to je zaista događaj za nas iz grada.
Toliko se može zaista uživati u ovom poklonu prirode, ali i ljudske ruke, jer bi bilo krajnje nepravedno zaboraviti ljudski trud da se ova priroda približi namerniku koji je nabasao ovde ili čak sa namerom potegao ko-zna-odakle. Kako reče davno jedan moj davni prijatelj, da je bolje - ne bi valjalo. Njemu te beše uzrečica, a ja sam joj tek sada, u svom životu, pronašao realnu namenu. Svega je potaman, sve preko toga bi moglo da pokvari...
Нема коментара:
Постави коментар