Objektivom po Srbiji - Manastir Kovilj, mesto izmirenja i nalaženja duhovnog spokoja

Veliki, najveći, ali i jedini takav, Sveti Sava, skromna duša, pošten i nadasve dobročinitelj, učinio je toliko dobra u životu, da je teško videti onaj dan kada neće nijedno njegovo dobročinstvo da nas iznenadi kao nešto novo. Svi znamo da se odrekao prestola zarad ukazane časti da pomaže ljudima.

U našim vremenima teško da se pomagaje drugima još može nazvati ukazanom čašću, ali to ionako nije kvalifikacija vremena, trendova, pa čak ni ljudi. Ne, to je zapravo lični doživljaj svakoga od nas. Baš zato je Sveti Sava jedan i jedini. Bio je, a nije morao.

Manastir Kovilj već nekih osam vekova čuva uspomenu upravo na Svetog Savu, koji je na ovom mestu izmirio Ugarskog vladara Andriju sa svojim bratom Stefanom Prvovenčanim. Dve vojske su spustile oružje i izmirile se zajedno sa svojim gospodarima, pod blagim i mirnom vođstvom Svetoga Save, i u tu čast i na tom mestu podignuta je mala crkva kao znak sećanja na izmirenje. Nakon nje podignuta je dva veka kasnije i veća crkva, ali danas još samo manastirski kompleks svedoči o ovom, ali i mnogim drugim događajima.

Manastir se nalazi u neposrednoj blizini Novog Sada, udaljen od njega nekih petnaestak kilometara, i smešten je praktično na obalu Dunavca, jednog od brojnih dunavskih rukavaca. Ambijent koji karakterišu svečani mir i tišina, dopunjuju jata golubova čiji skladni lepet krila natera putnika da digne glavu ka visokim zvonicima Manastira u kojima su se smestili golubovi i grlice.

Oko Manastira se nalazi zid, ali i oko njega, jednako kao i unutar zida, sve je održavano i sređeno, prosto se čovek odnori psihički već pri samom pogledu na sav taj sklad prirode i kamena od koga je sazdan Manastir.

Manastir ima svoje oveće imanje sa voćnjakom koji je takođe besprekorno održavan, ali ima i razne interesantne detalje, naročito arhitektonske. Ukoliko mozaike i razne stilove gradnje doživimo kao jednu već viđenu stvar, sigurno je da će nam naročit dimnjak na pomoćnoj zgradici koji se spiralno penje u krug, izmamiti osmeh i zakovato pogled...i objektiv, naravno.

Kako ko, ali verujem da će biti i onih koji će baš na ovom mestu osetiti potrebu da se sa nekim pomire. Nije mnogo bitno da se to baš tada i baš tu desi, važnije je da je ovo upravo mesto koje čovelka može nadahnuti da potraži izgubljenu srodnu dušu, da pruži ruku i prihvati zagrljaj. To je ona prava atmosfera Kovilja.