Objektivom po Srbiji - Tisa u krivini pored Bačkog Petrovog sela

Moćna reka na svom putu ka konačnom moru u čijoj blizini je i nastala na početku, krivi granicu između Bačke i Banata, taman gde što će se pojačati za čitav tok nevelike bačke reke Čik. Reka od nepunih stotinu kilometara ne može dati previše vode, da, ali i ona je tu, da nadalje, posle Bačkog Petrovog sela, pa putem preko Bečeja, pa Novog Bečeja i sve do Titela, ispuni svoju misiju kretanja ka Crnom moru, koju je započela u blizini Subotice, gde je i nastala.

Tisa baš nekako na tom mestu, izgleda pitomo ali i moćno, sa onim impulsom koji od prvog pogleda provocira strahopoštovanje. Verovatno je baš zbog toga, na ovom mestu i nastalo privezište čamaca, plaža, ali i izletište stanovnika mesta koje je nekada, u jednoj davnoj i velikoj državi u kojoj je deo nas i rođen, važilo za najveće selo. Bačko Petrovo selo.

Samo selo je pijedastal u ligi najvećih sela, zaslužilo brojnošću, što stanovnika, a što porodica i kuća, kada je ovde obitavalo preko trinaest hiljada duša, a današnji poražavajući podaci koji govore o svakoj trećoj praznoj kući, poprilično se podudaraju i sa statistikama u kojima ovo mesto danas broji manje od pet hiljada stanovnika.

Smešteno na dve reke, od vajkada je ovo naselje bilo privlačno za poljoprivredu, a burna istorija ovih krajeva, smestiće i prva pominjanja u dokumentima u srednjevekovno doba i vetrometinu dešavanja na relaciji srpske, ugarske i turske srednjevekovne države.

Dakako, nisu jedine pošasti koje su snašle mesto u ovoj tadašnjoj vojnoj granici kako se administrativno obeležavala ova oblast, bile pljačkaške i ratne prirode. Život to tako uredi da nekako taman kada se mesto počelo razvijati, a uslov za to je bilo potpuno povlačenje Turaka sa ovog područja, desio se i veliki požar koji je progutao, kažu knjige, stotine kuća. Veličina zgarišta već govori o veličini mesta, a ona i o razvoju koji je usledio odlaskom turskog terora. 

I tako je ovo mesto gradilo svoju istoriju u krivini moćne Tise, a danas gradi i uređuje tu obalu, čineći od nje prelepo kupalište, izletište, privezište za čamce...

Bačko Petrovo selo duguje svoj naziv izvesnom Petru Tašinu, koji je bio vlasnik tamošnje skele preko Tise.

Koliko je to bilo važno, može da ilustruje i podatak da je u neko doba druge polovine srednjeg veka, na ovako velikoj reci postojao prelaz skelom još samo u Segedinu i Titelu. Dakle, osim poljoprivrede uslovljene dvema rekama, mesto je dobilo i na tranzitnom značaju zbog postojanja skele.

Upravo taj Petar, vlasnik skele po kome je i naselje dobilo naziv, smatra se i osnivačem savremenog mesta, pre svega zbog širenja privredne aktivnosti na tranzit skelom, koja i danas funkcioniše.

No, danas ta skela nema ni izbliza takav značaj, i danas njome sem ponekog radoznalca, prelaze samo poljoprivrednici traktorima do svojih poseda u Banatu. U jeku sezone pređe do pedesetak ljudi njome, ali to je pik, a ne podatak koji ilustruje značaj skele, jer se najčešće prevozi dosta manje putnika.

Danas se skela plaća paušalno, uglavnom spram veličine poseda koji se obrađuju, a pokreće se natezanjem drvenih kuka uz razapetu sajlu, te u tome ponekad pomažu i putnici. Neki iz radoznalosti, neki...što im se žuri.

No, kakogod, skela i danas funkcioniše, eto...

Jedva kilometar uzvodno od skele, doprećemo i do kupališta, odnosno izletišta...odnosno privezišta za čamce.

Živopisno, veoma.

Dakako, u skladu sa sporim ritmom ovog bačkog sela, jer osim samog centra naspram dominirajuće i prelepe crkve u kom skoro uvek ima živosti, najviše aktivnosti se može sresti baš ovde.

Neko će poterati čamac u krivini, a neko će ga tek spuštati u vodu. 

Neko će paziti na decu dok se igraju na šarenom mobilijaru, dok će neko zabaciti štapove i sa onom smirenošću kakvu valjda samo ribolovci mogu imati, posmatrati površinu velike reke nagađajući koja će riba prva da zatrese plovak.

Naravno, neko će i roštilj potpaliti, a neko će se i zaleteti da atraktivnim skokom u vodu privuče poglede skrivene ispod trepavica koje samo čekaju da zadrhte...

I zbog toga, u tom usporenom laloškom ambijentu, ova krivina, jedna od najlepših na Tisi, može da se opiše samo jednom rečju.

Živopisno.

I nepun kilometar uzvodno uz obalu počev od skele, ukazuje se ona krivina.

Krivina u kojoj se u mimohodu nalaze i prepoznaju sve one najlepše misli koje stanovnici ovog mesta donesu sa sobom u tu krivinu.

I tu počinje priča o jednom drugačijem Bačkom Petrovom selu.

Lepšem, usudim se reći, ali nemojte mi zbog tog' šta zameriti, jer ko me poznaje, zna šta meni Tisa znači, i ja sam uvek subjektivan kada je reč o njoj...

Objektivom po Srbiji - Plaža Raj, mesto Gaj...ne časi vec pohitaj

Kada počinje priča o ovoj plaži, teško je reći.

Možda bismo mogli pričati eventualno o početku priče onakve kakvu je danas možemo videti, ali to ipak ne bi bilo to. Ne bi, jer da bi ova plaža danas bila ovakva kakva je, puno je vode moralo proći Dunavom, i takvo jedno vraćanje unazad, može nam dati onda i neke godine sa kojima bismo mogli započeti ovu priču.

To bi mogle biti čak i sedamdesete godine prošlog veka, kada su na ove obale došli prvi istraživači nečega što će vremenom postati u svetu jedinstven rudarski eksperiment.

Kopanje uglja sa dna Dunava!

O da. Samo ovde, baš ovde, i nigde više.

Rudnik, pa ma kako to zvučalo, a plaža je onda nekakva rudnička rivijera.

Eto. Kratko i apsolutno nejasno, jelte...

No, šalu na stranu, zaista su istraživanja pronašla rudnu žilu uglja na dnu ispod šljunka, neko je uzeo digitron i kucao i kucao...dok nije iskucao cifre dovoljno jasne da bi Elektroprivreda Srbije montirala ovde opremu za kopanje, i sredinom devedesetih započela eksploataciju uglja lignita kao osnovnog, te šljunka kao nusproizvoda. Deset godina kasnije, ovaj jedinstveni rudnik postaje i samostalno preduzeće izdvojeno iz sistema Elektrodistribucije, a potom slede i neuspešna privatizacija, pa neuspeli stečaj i danas konačno uspeli oporavak. Valjda...

Tako je formirana osnova za jednu plažu koja se kao prirodna posledica smeštanja stanovnika okolnih mesta, a pre svega Gaja, na obalu rukavca u kome je Dunav uglavnom miran, gotovo stajaći, a pritom i topao iznad mesta na kojima se proteže rudna žila.

Utisak kvare donekle i ostaci nekadašnje mehanizacije koji neuredno zauzimaju deo obale, ali to nije ništa neviđeno, naprotiv, nemar je uveliko postao zaštitni znak naše zemlje, tačnije, našeg društva.

Pa ipak, i pored svega, ostalo je nešto lepo. 

Prelepo, usudim se reći...

Nekako se, eto, vremenom postavila i pozornica za jednu zdravo lepu i dobru plažu.

Slike ispod neće biti dovoljno objektivne jer su nastale kada je Dunav bio visok svuda, progutavši sve plaže na svojim obalama i uništivši im najlepša odličja, ali se svakako suština može nazreti.

A ta suština nam govori da je ova plaža nazvana Raj, zapravo kultivisan šljunkoviti komad obale sa svim obeležjima jedne zdravo dobre rečne plaže. Kultivisan, dakako, podrazumeva i određenu infrastrukturu, a nosilac vizije infrastrukturne podrške ovoj plaži zapravo je restoranski kompleks sa veoma pristupačnim cenama, nešto višim nego u prodavnicama, ali daleko od očekivanih.

Taj restoranski kompleks nudi i suncobrane odmah do vode, tako da na samu plažu mogu da se postave peškiri, a hlad je na dva koraka odatle. Naravno, gde je reka, tu su i čamci, raznih tipova, neki se i daju unajmiti čak, ali to nije jedino što plovi, ili makar pluta ovde.

Brod sa svrhom ugostiteljske platforme neodređenog tipa, ali širokog potencijala, zagradio je plažu poput nekog lukobrana sa strane otvorene ka Dunavu, dok sa druge strane leži jezero kojim se ovaj neobično zaliv zatvara.

A taj brod služi trenutno i kao dok za vezivanje drugih čamaca, iako niz vodu ka otvorenoj reci, možemo videti još individualnih vezova, ali tek toliko da ne ostane nepomenuta i ta svrha ovog broda koji pripada restoranskom kompleksu. I da budemo precizniji, brod i nije brod, već je to skup od dva međusobno uvezana broda! 

Žurka može da krene, sve je tu, polako pristižu i prvi kupači, oni koji ustanu oko podneva, najmlađi, naravno, a sa njima polako kreće i žamor i smeh. Očekivala bi se i galama, cika i kako to već zna da bude, ali nje za sada nema. Stariji posetioci izmile iz kampa koji je smešten tik između rudnika i plaže, a za njima na poveću livadu pristižu i automobili iz kojih lagano izlaze peškiri, papuče, osmesi...i, tako redom.

Ne sumnjam da se nedeljom ovde doveze dosta kupača iz obližnjeg Kovina, ali i Pančeva, a možda čak i iz Smedereva jer most je desetak kilometara odavde udaljen, ali sudeći po ovoj scenografiji, svi će naći sebi mesto. Domaći, lokalci ili kako već ko zove one koji najbliže stanuju, kažu da ovde provedu i po čitavo leto, a neki se, vele, i zaljube.

Onako kako se možeš zaljubiti samo za drvenim stolom sa kartama ili kockicama u rukama, zagrnut peškirom, sve čekajući da presretneš pogled onih treptavih očiju preko puta, ispod kojih zagonetni osmeh već noćima ne da mira. Osmeh zbog koga trčiš u vodu da se junačiš, isprskaš malo okolinu pritom dok bučno guraš vodu pred sobom, osećajući kako te onaj par očiju gleda...taj osmeh, to zaljubljivanje.

Ova plaža možda...ovaj Raj koji svakog leta pronađe svoje Eve i Adame, ponudivši im umesto jabuke ovaj šljunak, sunce i vodu, te pustivši da dalje samo ide.