Kada počinje priča o ovoj plaži, teško je reći.
Možda bismo mogli pričati eventualno o početku priče onakve kakvu je danas možemo videti, ali to ipak ne bi bilo to. Ne bi, jer da bi ova plaža danas bila ovakva kakva je, puno je vode moralo proći Dunavom, i takvo jedno vraćanje unazad, može nam dati onda i neke godine sa kojima bismo mogli započeti ovu priču.
To bi mogle biti čak i sedamdesete godine prošlog veka, kada su na ove obale došli prvi istraživači nečega što će vremenom postati u svetu jedinstven rudarski eksperiment.
Kopanje uglja sa dna Dunava!
O da. Samo ovde, baš ovde, i nigde više.
Rudnik, pa ma kako to zvučalo, a plaža je onda nekakva rudnička rivijera.
Eto. Kratko i apsolutno nejasno, jelte...
No, šalu na stranu, zaista su istraživanja pronašla rudnu žilu uglja na dnu ispod šljunka, neko je uzeo digitron i kucao i kucao...dok nije iskucao cifre dovoljno jasne da bi Elektroprivreda Srbije montirala ovde opremu za kopanje, i sredinom devedesetih započela eksploataciju uglja lignita kao osnovnog, te šljunka kao nusproizvoda. Deset godina kasnije, ovaj jedinstveni rudnik postaje i samostalno preduzeće izdvojeno iz sistema Elektrodistribucije, a potom slede i neuspešna privatizacija, pa neuspeli stečaj i danas konačno uspeli oporavak. Valjda...
Tako je formirana osnova za jednu plažu koja se kao prirodna posledica smeštanja stanovnika okolnih mesta, a pre svega Gaja, na obalu rukavca u kome je Dunav uglavnom miran, gotovo stajaći, a pritom i topao iznad mesta na kojima se proteže rudna žila.
Utisak kvare donekle i ostaci nekadašnje mehanizacije koji neuredno zauzimaju deo obale, ali to nije ništa neviđeno, naprotiv, nemar je uveliko postao zaštitni znak naše zemlje, tačnije, našeg društva.
Pa ipak, i pored svega, ostalo je nešto lepo.
Prelepo, usudim se reći...
Nekako se, eto, vremenom postavila i pozornica za jednu zdravo lepu i dobru plažu.
Slike ispod neće biti dovoljno objektivne jer su nastale kada je Dunav bio visok svuda, progutavši sve plaže na svojim obalama i uništivši im najlepša odličja, ali se svakako suština može nazreti.
A ta suština nam govori da je ova plaža nazvana Raj, zapravo kultivisan šljunkoviti komad obale sa svim obeležjima jedne zdravo dobre rečne plaže. Kultivisan, dakako, podrazumeva i određenu infrastrukturu, a nosilac vizije infrastrukturne podrške ovoj plaži zapravo je restoranski kompleks sa veoma pristupačnim cenama, nešto višim nego u prodavnicama, ali daleko od očekivanih.
Taj restoranski kompleks nudi i suncobrane odmah do vode, tako da na samu plažu mogu da se postave peškiri, a hlad je na dva koraka odatle. Naravno, gde je reka, tu su i čamci, raznih tipova, neki se i daju unajmiti čak, ali to nije jedino što plovi, ili makar pluta ovde.
Brod sa svrhom ugostiteljske platforme neodređenog tipa, ali širokog potencijala, zagradio je plažu poput nekog lukobrana sa strane otvorene ka Dunavu, dok sa druge strane leži jezero kojim se ovaj neobično zaliv zatvara.
A taj brod služi trenutno i kao dok za vezivanje drugih čamaca, iako niz vodu ka otvorenoj reci, možemo videti još individualnih vezova, ali tek toliko da ne ostane nepomenuta i ta svrha ovog broda koji pripada restoranskom kompleksu. I da budemo precizniji, brod i nije brod, već je to skup od dva međusobno uvezana broda!
Žurka može da krene, sve je tu, polako pristižu i prvi kupači, oni koji ustanu oko podneva, najmlađi, naravno, a sa njima polako kreće i žamor i smeh. Očekivala bi se i galama, cika i kako to već zna da bude, ali nje za sada nema. Stariji posetioci izmile iz kampa koji je smešten tik između rudnika i plaže, a za njima na poveću livadu pristižu i automobili iz kojih lagano izlaze peškiri, papuče, osmesi...i, tako redom.
Ne sumnjam da se nedeljom ovde doveze dosta kupača iz obližnjeg Kovina, ali i Pančeva, a možda čak i iz Smedereva jer most je desetak kilometara odavde udaljen, ali sudeći po ovoj scenografiji, svi će naći sebi mesto. Domaći, lokalci ili kako već ko zove one koji najbliže stanuju, kažu da ovde provedu i po čitavo leto, a neki se, vele, i zaljube.
Onako kako se možeš zaljubiti samo za drvenim stolom sa kartama ili kockicama u rukama, zagrnut peškirom, sve čekajući da presretneš pogled onih treptavih očiju preko puta, ispod kojih zagonetni osmeh već noćima ne da mira. Osmeh zbog koga trčiš u vodu da se junačiš, isprskaš malo okolinu pritom dok bučno guraš vodu pred sobom, osećajući kako te onaj par očiju gleda...taj osmeh, to zaljubljivanje.
Ova plaža možda...ovaj Raj koji svakog leta pronađe svoje Eve i Adame, ponudivši im umesto jabuke ovaj šljunak, sunce i vodu, te pustivši da dalje samo ide.
Нема коментара:
Постави коментар