Objektivom po Srbiji - Kuršumlija, gradić okružen sa tri prelepe banje

Jug Srbije.

Istina, ima juga Srbije i južnije, i to poprilično, ali teško je drugačije odrediti poziciju ovog gradića.

Može se pohoditi sa više strana, ali svaki put ka Kuršumliji zahteva strpljenja i istrajnosti, bar za neke koji se više ne sećaju svojih vozačkih ispita, i danas im je vožnja sve teže počela padati.

No, ako je za utehu, za godinu, dve, moći će se autoputem do ovde, a to onda sasvim menja sliku gradića.

A tada će još privlačnije zvučati jedna urbana baza za brojne izlete u okolinu Kuršumlije.

Jer, ako grad možda i nije najinteresantniji izbor, njegova okolina ga svrstava u sam vrh izbora za neko čak sedmodnevno putovanje.

Možda će isprva čudno zvučati da je nekakav privatni smeštaj teško naći u Kuršumliji, ali ako se pogleda nešto šira slika, te razlozi koji grade tu činjenicu, stvari postanu jasnije. Naime, tek u zadnje vreme Kuršumlija se pominje kao svojevrstan turistički potencijal, ali pre svega kao nekakva urbana zona za logistiku, kada se namernik zaputi zapravo u okolinu Kuršumlije. Ta okolina pre svega je sadržana u trima okolnim banjama, kao i nesuđenom novom svetskom čudu, dok je brojni nešto manje poznati turistički biseri, čine još atraktivnijom, te je objektivno moguće jedan sedmodnevni odmor posvetiti ovom kraju, a da u samoj Kuršumliji ne uspemo ni dva dana da provedemo.

Dakako, reč je pre svega o Đavoljoj varoši, nadaleko čuvenom mestu okamenjenih svatova, a potom i o Prolom banji, Lukovskoj banji, i najzad Kuršumlijskoj banji koja doživljava upravo svoj veliki kambek na turističku kartu posle temeljne obnove.

Sada već postaje jasnije zbog čega sama Kuršumlija itekako može biti privlačna, ali istovremeno i neinteresantna za potragu za smeštajem u njoj samoj pored ovih banja.

Naravno, svaka druga destinacija u okolini zvuči privlačnije ali sve to samo dok ne odlučimo da obiđemo sve te destinacije. I, tu leži ona prava snaga Kuršumlije kao turističke destinacije. Baš tu.

Kuršumlija je zapravo nadomak ne samo tri sjajne banje i jednog nesuđenog svetskog čuda, već i jednog Kopaonika recimo, i to sa njegove, usudim se reći, možda i najzanimljivije strane.

Nekoliko tvrđava je moguće videti ako se odlučimo da to učinimo iz Kuršumlije, ali i jedan zanimljiv arheo park, zatim nekoliko crkava i manastira među kojima je teško odlučiti šta je lepše. Neki od okolnih visova ponudiće i nezaboravne poglede, a jedan od njih i jedinstven spomen prostor čuvenom Gvozdenom puku formiranom upravo na ovom području.

Konačno, vodotokovi koji okružuju pobliže ili malo poizdalje Kuršumliju, doneće neke nove i sjajne utiske namerniku koji odvoji nekoliko svojih slobodnih dana obilasku ovog Topličkog kraja, i ništa manje neće biti zanimljivi od visova koji se nadvijaju nad njima.

Pa ipak, Kuršumlija, čak i da se ne pomeri iz nje, ponudiće neke utiske...neke poglede, neku istoriju....neke spoznaje o protoku vekova između zidina nekih od prvih manastira dinastije Nemanjića...baš na mestu na kome je utemeljitelju loze ovde bila i prestonica.

I taman kada zagrebemo po prašini vekova, otkrićemo neke silne ispucale stranice istorije ovog mesta na reci Toplici, zanimljive i naborane, kako strpljivo čekaju da ih pročitamo.

Udahnemo ih, zažmurimo i uzdahnemo potom nad njima.

Ima tu šta da se udahne, za čim da se uzdahne, mnogo je vode proteklo Toplicom, i kao da je svaka kapljica donosila nešto na stranice nad kojima sada nadvijeni strepimo, hoće li nam se dopasti ili ne ono što je u njih utkano. Neizvesnost postoji, da....i, uvek je nekako bila vezana za Kuršumliju, vredi li borba za opstanak ovde onoliko, koliko žrtve zahteva.

Kuršum je turcizam koji označava metak...tane, da budem precizniji. Zrno.

Po njemu Turci, po osvajanju ovih krajeva, i nazvaše mesto. Kuršumlija. To govori samo za sebe o toj vekovnoj borbi za opstanak ovde i žrtvama koje ta borba zahteva. No, prethodni gospodari ovog prostora nazivali su ovo mesto Ad Fines. Na kraju. Rimljani su, eto, tako videli ovu stanicu na jednom od trgovačkih puteva svog doba.I opet malo veća doza sumornog nadvija se kroz ime, nad samo mesto kroz istoriju.

Istina, negde između ova dva naziva, neko je vreme funkcionisao i naziv Bela crkva, dakako iz sličnih razloga iz kojih je i ona današnja Bela Crkva dobila ime. Krov crkve blještao je iz daljine, kada ga je utemeljitelj najduže srpske vladarske loze, optočio olovom i time učinio da crkve opstanu i nakon turske okupacije nakon pada Despotovine dva veka kasnije. Ovo, verovatno i najvedrije od tri imena koja su se pominjala kroz istoriju, na svoj je način i najintrigantnije. I čak je možda i najperspektivnije, jer je već drugi put pokrenuta šira javna polemika sa idejom vraćanja upravo tog srednjevekovnog naziva gradića.

No, srednjevekovno za srednjevekovno, a današnje za današnje. 
Danas zapravo Kuršumlija nema ništa spektakularnog da ponudi, reći će mnogi, i ja im ne bih mogao protivrečiti, osim u nekoliko izuzetaka. Oko manastira koji simbolizuju početak Nemanjića, verovatno bih se složio i sa svim zagovornicima nezanimljive kuršumlijske priče, ali postoje i drugi detalji koji mene itekako mogu odvesti u ovaj gradić.

Jedan je zaista čudan. Obdaništa koja su mi zapala za oko. Noviji, svojom arhitekturom, pre svega prostornom organizacijom te arhitekture, koji je okrenut ka putu za Kopaonik, i drugi, na sasvim drugom kraju grada koji se toliko uveselio u bojama i mobilijaru da je u njegovom dvorištu mesto našao i jedan vojni avion!

U dečijoj odori, dakako, sa bojama koje šalju daleko lepše poruke od onih zbog kojih je napravljen.

U samom centru mesta, dominantan je park sa nekim od spomenika  Kažem nekim od spomenika, jer Kuršumliju krase mnogi spomenici. Neki su u samom centru grada, dok nekih, veličanstvenih, ima i na visovima u okolini do kojih je teško, i na momente mučno doći,,,

Skoro svi ti spomenici svedoče o zaista junačkoj prošlosti mesta i kraja, ali i o spletu užasnih sudbina ispredenom nad njim. Pa ipak, oko njih se danas igraju neka deca, neki parovi zauzimaju klupe samo za sebe u iščekivanju svog drugog poljupca jer je prvi tako dobro izgledao, a neki penzioneri traže u šetnji po parku onaj dugo očekivani predah kada bi da pogledaju život malo sa strane...i, malo - natenane. A neke poglede na život, Kuršumlija itekako ume da inspiriše. Spomenici su i dalje tu, u svome domu koji danas ynamo kao Kuršumliju, ali su pogledi na njih sada nekako optimističniji, i na neki način vedriji.

Više nisu podsetnici na neka strašna stradanja nekadašnja, već su polako postali pomalo izvor ponosa na svoje pretke, a pomalo mesta okupljanja, sastajanja, druženja, bez dubljeg zalaženja u njihovu suštinu.

I, to je negde i u redu. Jer, to je negde i život koji teče. Život koji treba zgrabiti, ščepati čvrsto i uzjahati plimu sa nadom da ćemo je obuzdati. Život ne smemo pustiti da tek tako otplovi, a Kuršumlija bi u nekim narednim godinama mogla postati primer tog hvatanja života u letu...

Utvrđeni Balkan - Tvrđava Slankamen

Tvrđava na tvrđavi.

Nimalo redak primer, makar kod nas.

Gotovo sve srednjevekovne tvrđave, a posebno one koje su Nemanjići gradili, pravljene su na ostacima nekih ranijih. Ima tu logike svakako, a obzirom da je to dominantan tip utvrđenja u Srbiji, nije za čuđenje što je i naspram ušća Tise u Dunav, iznad Starog Slankamena, danas u vidu ostataka opstala upravo takva jedna tvrđava. Srednjevekovni bedemi podignuti nad ostacima antičke tvrđave. Acumincum. Prema novijim istraživanjima koja još uvek nisu sprovedena u punom obimu, zaključeno je da su zidovi srednjevekovne tvrđave koja se pominje u drugoj polovini jedanaestog veka, oslonjeni i nadzidani na prethodne rimske zidine sedam vekova starije.

Dakle, tvrđava na tvrđavi, sa jednim od najlepših pogleda koji se danas može poželeti.

I, taman kada smo raščistili to, valja spomenuti da je ovim utvrdama gospodarilo više vladara koji su vili svoje državne zastave, ali da je ovde, u okolini njenih zidina, završen krajem sedamnaestog veka i Veliki Turski rat koji je ostatak Evrope vodio sa Turcima. Tačnije, nije završen odmah, ali je ovo bila ta ključna bitka u kojoj su, na danas teško objašnjiv način, združeni austrijsko nemački odredi porazili do kolena dvostruko brojniju tursku vojsku.

Da misterija bude veća, nije samo brojčana prednost bila na strani Turaka, već i taktičko lukavstvo, borbeno iskustvo i prednost prvog poteza, kao i sveobuhvatni napad putem flotile brodova sa Dunava....pa ipak, eto, pobednik bitke je porazio sve prognoze sa kladionica 😀

I zapravo baš tim završetkom rata sa Turcima, prestaje i taktička važnost tvrđave koja se suštinski prepušta zubu vremena koji ju je do današnjih dana gotovo u potpunosti pojeo.

I, sada bismo se mogli zapitati, zašto onda uopšte da posetimo ovu tvrđavu ovim putopisom, ali odgovor je jednostavan, kao i za većinu onoga što obiđemo slikom i slovom ovde. Očekujemo jednu lepšu budućnost tvrđave, možda i njenu obnovu čak, ali u turističke svrhe, a do tada uživamo u gotovo savršenom pogledu na Slankamen, Dunav i ušće Tise u njega.

Ono što je nama najvažnije, možda nije i drugima, naravno, te nekima ova tvrđava predstavlja još ponešto osim izleta, šetnje i pogleda. Radi se o tragačima za blagom, ili tačnije, za starim novčićima kojih ovde, iz nekog razloga, povremeno bude.

U principu, od vajkada kruže legende o blagu zakopanom zajedno sa najvećim hunskim osvajačem Atilom, negde na ušću Tise u Dunav. Tačnije rečeno, na nekadašnjem ušću tadašnje reke koja je gotovo izvesno promenila svoj tok na više mesta, pa tako i pred kraj svoga toka.

Da li je reč samo o toj legendi, pa se tragači za novčićima mogu videti sa svojim detektorima metala dosta često na i oko tvrđave, teško je biti siguran, ali raznih numizmatičkih dragulja očito ima. Moguće iz antičkog čak doba, obzirom da su istraživanja pokazala i antičke cigle u ostacima srednjevekovnog bedema.

A moguće i da je reč o nekim drugim novčićima, nekim koje je možda čak Atila ovde negde pohranio kao svoje silno blago, ili su možda krstaši koji su ovim krajevima u više navrata prolazili u pohodima u, i iz Svete Zemlje ostavili za sobom te deliće svog blaga, te danas tragačima zaigra srce čim čuju dovoljno glasan zvuk na svom detektoru, pa kopanje može da počne.

No, ovim predelima je vladala i Ugarska i Turska sila, pa čak su i čuveni srpski nasadisti, odnosno šajkaši ovde imali jednu od komandnih luka svojih flotila šajki, a da ne spominjemo i kraće periode u kojima je ovim područjem vladala i Despotovina Srbija, i zaista je moguće da ovaj predeo krije razna još nepronađena blaga.

Prilikom prodora u kome su potučene turske snage u Slankamenačkoj bici, prema istoričarima zaplenjena je i veća količina gotovine koja je služila turskoj komandi za potrebe ratovanja, tako da se dijapazon mogućih moneta koje bi se dale otkriti, zaista širok.

Pa ipak....ovako veličanstvenu terasu, sa obnovljenim niskim bedemima i možda ponekom kulom, ali sa klupama, diskretnim svetlima, stazama i travnjacima u parkovskom maniru, ja mogu da vidim kada zažmurim baš na ovom mestu, i pustim pogled širom zatvorenih očiju kroz istoriju struganu sa ostataka tvrđave, prema nekom budućem, ne toliko dalekom vremenu u kome nekadašnje fortifikacije koje su uglavnom značile smrt za nekoga, postaju nešto sasvim suprotno.

Gde tvrđava ne služi više nikome da bi sačuvala ili oduzela život, već da bi ga nekom podarila.

Nekom paru koji je svoj prvi poljubac baš ovde doživeo, a put do nekog života proisteklog iz tog poljupca u početku, vodio je bezbroj puta baš kroz tu tvrđavu.

Ispočetka krišom i polustidljivo po mraku, a potom sve hrabrije i po danu, sa ponosno stisnutom rukom u ruci.

I tako sve dok jednog dana kočoperni tata pogura uzbrdo kolica ispred mame, da pokažu detetu onaj prelepi pogled sa tvrđave u koji...pa, i uz koji su se zaljubili....i kada stignu na taj vrh, shvate da je pogled postao neuporedivo lepši....pogled na osmeh koji se iskrada iz kolica.

Da, tvrđava bi tada zaista dočekala svoje najslavnije dane.