Šalu na stranu, manje je bitno da li je u svetskoj konkurenciji ovaj predivni park prirode jedno od Sedam ili nije, bitnije je da je odlazak u ovu "varoš" događaj kakav se pamti i ne propušta. I nije ovde samo priroda umešala svoje prste, ne, i čovek je itekako pomogao da ovakav izlet ostane dugo u sećanju posetiocu, samo se o tome, nažalost, malo priča i spominje.
Od moje prve posete, kada sam upoznao deo zaposlenih u Planinci i direktora Đavolje varoši, u svakom našem kontaktu im napominjem kako nije u redu da svoj vlastiti rad toliko drže u senci. Ja sam lično, čak i u takvom pravom čudu prirode, fasciniran svešću i entuzijazmom da se od jednog nespornog prirodnog dara napravi jedan daleko kompletniji ugođaj, jedan pravi celodnevni izlet i provod, kakav su ljudi zaduženi za staranje o ovom kompleksu zaista i uradili.
Pored prvobitnog utiska vožnje pomalo zabačenim putevima od Niša i preko Prokuplja, ili od Kuršumlije, svejedno, dolazi se do mesta na kome se odvaja baš za Đavolju varoš. Odavde vodi sasvim nov put laganom, ali i manje laganom uzbrdicom, kroz prelep ambijent šume i reke sa sve veštačkim vodopadom, sve do velikog i živopisnog parkinga ispred samog ulaska u kompleks Đavolje varoši. Na ovom parkingu se mogu kupovati suveniri raznih vrsta, a najfascinantniji je njihov izbor i mašta koja ga je kreirala. Odličan početak.
Unutar kapije nailazi se na jedan predivan park prošaran u proleće nabujalim vodotokom koji u dužini od gotovo celog kilometra svojim raznovrsnim sadržajem zabavlja putnika sve do podnožja čuvenih kamenih skulptura. Park je sav u raznim mostićima, figurama od kamena i drveta, pa čak i pećinama. Ambijent ne preterano guste šume pravi je izbor za ovakvu šetnju, hladovina i klupica za odmor na svakom koraku, Crveni izvor izuzetno kisele mineralne vode kao velika retkost u svetu, rudarska okna i pećine, sve su to statisti zaduženi da nastupe kao predgrupa nadaleko čuvenom kamenju. Postoje situacije kada je teško razaznati posle koncerta ko je kome bio, a ko kome trebao da bude predgrupa. Kada god pomislim na Đavolju varoš, vrati mi se upravo takav utisak.
Put ka kamenim piramidama označen je svuda duž staze na izuzetno zanimljiv način:
I konačno, tu smo. Prevalili smo onoliki put da bismo najzad videli kako je Vila okamenila svatove koji su zatrovani đavolovom vodom rešili da udaju sestru za brata...tako bar kaže legenda iako ih ima više doduše. Okamenjeni svatovi, heh, moram priznati da je naš narod zaista maštovit kada su legende u pitanju, kada čovek pogleda te oblike zaključi da ima tu nečega. Naravno, ne baš svatova, ali određene sličnosti ima. :)
Više od dvesta Kula kako ih zove narod, nastale su i menjaju se vodenom erozijom i nauka savršeno može da pojasni ovaj fenomen u smislu prirodnog procesa koji se odigrava. Ono što niko ne može da objasni jeste kako to menjaju a opet zadržavaju svoj oblik, kako odolevaju nekim izuzetno snažnim napadima vremenskih neprilika, tačnije, šta ih to održava onakvima kakvima ih vidimo svaki put kad zavirimo u ovo čudo prirode.
Da bismo ih lakše sagledavali, napravljen je i čitav sistem drvenih stepenica i platformi za posmatranje koji vodi u dva glavna pravca, a napravljena je i cela jedna omanja crkva - od drveta, naravno. U svakom slučaju, itekako ima šta da se vidi.
Нема коментара:
Постави коментар