Objektivom po Srbiji - Bela Crkva, na obodu banatske ravnice okružena sa sedam jezera

Taman što prođeš Deliblatsku peščaru, grad sa najviše jezera se zabeli...
Tako otprilike završava put od Beograda ili Pančeva do Bele Crkve.
Najviše jezera?
Da, nisam mogao da se setim nečeg konkurentnog u Srbiji na ovu temu.

Ipak, kada razmisli čovek...da li je zaista mala konkurentnost imati najviše jezera u državi?

Zapravo, to je jedna zaista važna specifičnost i jedinstvenost.

Ona jedinstvenost koji u jedan običan gradić donosi turizam.

Dovodi ljude koji bi deo svog odmora ili čak čitav odmor proveli ovde.

Jedan zapravo karnevalski gradić, kakvih nema mnogo.

Gradić koji ima šta da pokaže i kada vešte mažuretkinje prodefiluju u ritmu muzike ne samo svojim gradom, već i drugim gradovima u kojima gostuju i koje šarmiraju svojom tradicionalnom posvećenošću karnevalskom druženju.

Da, skrenuti pažnju na sve to, najbolje je korišćenjem svoje jedinstvenosti, one koju čine sva ta jezera koja uspevaju da privuku turiste.
Pa ipak, nije svih sedam jezera upotrebljivo za kupanje, ne. Koriste se ipak samo četiri, dok ostale opsedaju ribolovci uglavnom.
I sama jezera su nastala veštački, pre više od jednog veka i bez obzira što su važno obeležje Bele Crkve, nisu i jedino.
Naprotiv, Bela Crkva ima itekako štošta da pokaže posetiocu. Često sam u defileu motociklima gledao gradić na krajnjem istoku Banata, i potpuno neopravdano svega nekoliko puta odlučio da ga premerim korakom a ne točkovima...
Ove slike su nastale iz jednog od tih premeravanja.

Davnih dana kada je nastajalo naselje, zapravo je bila odabrana kao pogodno mesto za naseljavanje oko temelja i ruševina zaista jedne crkve koji su se belili uprkos pustošenju koje joj je rat Austrije i Turske doneo. Dve belocrkvanske reke, Karaš i Nera, ulivale su se u Dunav nasuprot tvrđave u Ramu i tamo je nastala srednjevekovna utvrda koja je kontrolisala prelaz preeko reke koji se odvijao unekoliko nalik današnjem prelazu skelom.

Civilno naselje je nastalo desetak kilometara dalje, uglavnom kao svojevrsna podrška utvrdi, ali u toliko šarolikom etničkom sastavu stanovništva, da je pored srpskog, imala i ima nazive i na nemačkom, mađarskom i rumunskom jeziku.

Uz upravo takvu šarolikost, budućnost joj je bila gotovo zagarantovana.

I, budućnost je polako stizala.

Belu Crkvu ipak nije mimoišao crni veo tranzicije i raspada velike države. Naravno, kada mesto nije dovoljno ekonomski snažno, sve muke se još stave pod lupu pa postanu veće i dugotrajnije. 

Danas gotovo da nema značajnije privrede u Beloj Crkvi i stanovnici su prihvatili realnost, te pokušavaju sami da se izbore sa svojih deset prstiju, ali pritom nastoje i da očuvaju lepotu mesta koliko god to mogu. Tako, dok se sa jedne strane oni koji su se okrenuli turizmu koji u određenoj meri obezbeđuju Jezera pa svoju ponudu podižu u kontinuitetu na nivo savremenih turističkih ponuda iako finansijski odgovor nije ni izbliza kao u nekim drugim turističkim regijama Srbije, na drugoj strani centar grada sa Gradskim parkom i dalje čuva svoj dostojanstveni imidž, pa iako vremešan, ume da zablista i u lepim zimskim, a kamoli zelenim letnjim danima.
Svaka čast od mene...
I, naravno, poneka slika iz šetnje po ovom lepom mestu.