Tvrđava na tvrđavi.
Nimalo redak primer, makar kod nas.
Gotovo sve srednjevekovne tvrđave, a posebno one koje su Nemanjići gradili, pravljene su na ostacima nekih ranijih. Ima tu logike svakako, a obzirom da je to dominantan tip utvrđenja u Srbiji, nije za čuđenje što je i naspram ušća Tise u Dunav, iznad Starog Slankamena, danas u vidu ostataka opstala upravo takva jedna tvrđava. Srednjevekovni bedemi podignuti nad ostacima antičke tvrđave. Acumincum. Prema novijim istraživanjima koja još uvek nisu sprovedena u punom obimu, zaključeno je da su zidovi srednjevekovne tvrđave koja se pominje u drugoj polovini jedanaestog veka, oslonjeni i nadzidani na prethodne rimske zidine sedam vekova starije.
Dakle, tvrđava na tvrđavi, sa jednim od najlepših pogleda koji se danas može poželeti.
I, taman kada smo raščistili to, valja spomenuti da je ovim utvrdama gospodarilo više vladara koji su vili svoje državne zastave, ali da je ovde, u okolini njenih zidina, završen krajem sedamnaestog veka i Veliki Turski rat koji je ostatak Evrope vodio sa Turcima. Tačnije, nije završen odmah, ali je ovo bila ta ključna bitka u kojoj su, na danas teško objašnjiv način, združeni austrijsko nemački odredi porazili do kolena dvostruko brojniju tursku vojsku.
Da misterija bude veća, nije samo brojčana prednost bila na strani Turaka, već i taktičko lukavstvo, borbeno iskustvo i prednost prvog poteza, kao i sveobuhvatni napad putem flotile brodova sa Dunava....pa ipak, eto, pobednik bitke je porazio sve prognoze sa kladionica 😀
I zapravo baš tim završetkom rata sa Turcima, prestaje i taktička važnost tvrđave koja se suštinski prepušta zubu vremena koji ju je do današnjih dana gotovo u potpunosti pojeo.
I, sada bismo se mogli zapitati, zašto onda uopšte da posetimo ovu tvrđavu ovim putopisom, ali odgovor je jednostavan, kao i za većinu onoga što obiđemo slikom i slovom ovde. Očekujemo jednu lepšu budućnost tvrđave, možda i njenu obnovu čak, ali u turističke svrhe, a do tada uživamo u gotovo savršenom pogledu na Slankamen, Dunav i ušće Tise u njega.
Ono što je nama najvažnije, možda nije i drugima, naravno, te nekima ova tvrđava predstavlja još ponešto osim izleta, šetnje i pogleda. Radi se o tragačima za blagom, ili tačnije, za starim novčićima kojih ovde, iz nekog razloga, povremeno bude.
U principu, od vajkada kruže legende o blagu zakopanom zajedno sa najvećim hunskim osvajačem Atilom, negde na ušću Tise u Dunav. Tačnije rečeno, na nekadašnjem ušću tadašnje reke koja je gotovo izvesno promenila svoj tok na više mesta, pa tako i pred kraj svoga toka.
Da li je reč samo o toj legendi, pa se tragači za novčićima mogu videti sa svojim detektorima metala dosta često na i oko tvrđave, teško je biti siguran, ali raznih numizmatičkih dragulja očito ima. Moguće iz antičkog čak doba, obzirom da su istraživanja pokazala i antičke cigle u ostacima srednjevekovnog bedema.
A moguće i da je reč o nekim drugim novčićima, nekim koje je možda čak Atila ovde negde pohranio kao svoje silno blago, ili su možda krstaši koji su ovim krajevima u više navrata prolazili u pohodima u, i iz Svete Zemlje ostavili za sobom te deliće svog blaga, te danas tragačima zaigra srce čim čuju dovoljno glasan zvuk na svom detektoru, pa kopanje može da počne.
No, ovim predelima je vladala i Ugarska i Turska sila, pa čak su i čuveni srpski nasadisti, odnosno šajkaši ovde imali jednu od komandnih luka svojih flotila šajki, a da ne spominjemo i kraće periode u kojima je ovim područjem vladala i Despotovina Srbija, i zaista je moguće da ovaj predeo krije razna još nepronađena blaga.
Prilikom prodora u kome su potučene turske snage u Slankamenačkoj bici, prema istoričarima zaplenjena je i veća količina gotovine koja je služila turskoj komandi za potrebe ratovanja, tako da se dijapazon mogućih moneta koje bi se dale otkriti, zaista širok.
Pa ipak....ovako veličanstvenu terasu, sa obnovljenim niskim bedemima i možda ponekom kulom, ali sa klupama, diskretnim svetlima, stazama i travnjacima u parkovskom maniru, ja mogu da vidim kada zažmurim baš na ovom mestu, i pustim pogled širom zatvorenih očiju kroz istoriju struganu sa ostataka tvrđave, prema nekom budućem, ne toliko dalekom vremenu u kome nekadašnje fortifikacije koje su uglavnom značile smrt za nekoga, postaju nešto sasvim suprotno.
Gde tvrđava ne služi više nikome da bi sačuvala ili oduzela život, već da bi ga nekom podarila.
Nekom paru koji je svoj prvi poljubac baš ovde doživeo, a put do nekog života proisteklog iz tog poljupca u početku, vodio je bezbroj puta baš kroz tu tvrđavu.
Ispočetka krišom i polustidljivo po mraku, a potom sve hrabrije i po danu, sa ponosno stisnutom rukom u ruci.
I tako sve dok jednog dana kočoperni tata pogura uzbrdo kolica ispred mame, da pokažu detetu onaj prelepi pogled sa tvrđave u koji...pa, i uz koji su se zaljubili....i kada stignu na taj vrh, shvate da je pogled postao neuporedivo lepši....pogled na osmeh koji se iskrada iz kolica.
Da, tvrđava bi tada zaista dočekala svoje najslavnije dane.
Нема коментара:
Постави коментар