Objektivom po Srbiji - Borkovačko jezero, malo sremačko more na kome je definitivno zabranjeno gusarenje

Borkovac. I pitanje, šta je to tačno...

Da li je to, ako se koncentrišemo samo na Rumu, zapravo deo grada ili nešto takvo, zvuči kao jednostavno pitanje sa jednostavnim odgovorom.

Ipak, iako je pitanje jednostavno, odgovor nikako nije jednostavan.

Borkovac..?

Pa, možda se misli na izletište i šumu neposredno uz Rumu.

Možda se misli i na hotel sa tim nazivom.

A svakako ne treba isključiti ni bazenski kompleks, jer moguće da baš za to pitamo.

I neće biti nimalo pogrešno ako nas neko upita mislimo li na Planinarsko društvo ili Planinarski dom Borkovac.

Štaviše, Borkovac kao pojam ima i svoje Sokače, pa i svoj Prolaz, tako da je teško dati jednostavan odgovor.

Naravno, sve je to počelo od jednog Borkovca, jednog potoka koji je početkom sedamdesetih pregrađen branom nešto preko deset metara visokom, ali zato i nešto preko dvesta metara dugačkom, te se nekoliko godina ovde akumulirao, stvarajući jezero.

Logično - Borkovačko jezero.

I upravo iz Park šume Borkovac, do koje dođemo šetajući se kroz Izletište Borkovac, naići ćemo na ovu branu iza koje leži jedno neobično lepo, i delimično sasvim lepo uređeno jezero.

Delimična uređenost jezera zvuči kao svojevrstan hendikep, nedovršenost ili nedoslednost, skoro pa nemar i čak nebitnost, no u Borkovačkom slučaju apsolutno nije tako.

Pre bi se moglo reći svesna i planska delimična uređenost koja zapravo daje jezeru na snazi, jer uređivanje jezera je sa namerom samo delimično izvršeno.

Na taj način je moguće sa jedne strane omogućiti posetiocima da se kupaju i sunčaju na apsolutno uređenoj peščanoj plaži sa sve tuševima i kabinama, dok se na drugoj strani u apsolutno netaknutom staništu mogu videti brojne ptice i druge vrste među koje se ponekad i zameša neki pecaroš, iako je za ribolovce zapravo rezervisana ona treća strana.

Na toj trećoj strani je Akva kamp, organizovani vid boravka na jezeru u kome dominira ideja da se na četiri plutajuće barže smeste pecaroši ali i uživaoci u prirodi, koji bi time na neki način bili bliži upravo prirodi i samom ambijentu jezera koji ne bi narušavali svojim boravkom.

Ideja i koncept su realizovani, iako su na obali vidljivi tragovi vremena i eksploatacije mobilijara, plutajuće kućice sa vlastitim elektro motorima koji ih mogu pomerati po jezeru, i dalje su atrakcija po kojoj se izdvaja ovo jezero.

Zaista lepo i neobično.

Probijanje tunela kroz Frušku goru praćeno autoputem koji uveliko skraćuje vezu između Srema i ostale dve celine u Vojvodini, donelo je i svest o većoj frekvenciji ljudi upravo ovde, pored čvorišta koje predstavlja Ruma, tako da su i turistički motivi polako isplivali na površinu i na lokalnom i na pokrajinskom nivou.

Prilagođavanje ovog bisera na nivo turističke atrakcije započeto je upravo uređenjem plaže na jezeru.

Bageri su se stvorili, pojavile su se i skele i radnici, i odjednom je jezero oplemenjeno jednom sjajnom plažom koja ne narušava preterano ambijent, već ga, naprotiv, deli u celine čime bi se i netaknuta priroda jezera očuvala, a jezero zauzelo svoje ključno mesto perjanice turističkog razvoja grada i okoline.

Ako se uzme u obzir i okolina, pre svega izletište koje se oslanja na samo jezero, te tradicionalne manifestacije kome je domaćin poput slikarskih kolonija, te izložbi pasa koje uveliko već promovišu Rumu van granica njenih atara, i naročito prvomajski uranak koji je ovde jedan spektakularni događaj, jasno je da šire posmatrana celina kojoj pripada i Jezero predstavlja izuzetan potencijal na ovom prostoru.

Možda je prerano pričati o tome, ali pogled na planove koji su napravljeni za ovaj kompleks, zaista deluje kao da smo zalutali na neko od već nadaleko čuvenih jezera, jer danas je teško zamisliti da će posle upravo završenog uređenja jezerske plaže, na ovom jezeru nići i vodoskok, vidikovac na pilonu kakav ja još nisam video kod nas, ali i biciklističko pešačka staza oko jezera, te desetak metara visok jedinstven spomenik porodici, aludirajući na imperativ porodičnog života i razvoja.

Koliko će se od ovoga ostvariti, u ovom momentu ostaje tek da se vidi, ali lično smatram da je velika stvar ovakva idejna posvećenost turizmu i kulturi življenja u manjim urbanim sredinama.

Istina, i samo jezero daje sa svoje strane temperature koje premašuju one u svetskim morima, te koketiraju, a ponekad i diraju magični trideseti podeok na termometru, a takođe i prozirnost vode od nekih pola metra.

Uz prosečnu dubinu od dva ipo metra, i najveću dubinu od pet metara na sredini negde, ova providnost vode sugeriše i čistoću, a prisustvo brojnih ribljih vrsta samo to potvrđuje.

Gradski vodovod koji primarno koristi vodu iz jezera, odavno više nije jedini korisnik ove prelepe vodene površine. Jezero je poodavno krenulo dalje, u neku još lepšu i učinkovitiju budućnost od nasušne potrebe ljudskog tela. Ta budućnost je u nasušnosti potrebe ljudskoj duši.

Takav iskorak je veoma važan i svojevrstan je omaž stanovnicima koji su jezero negovali godinama, izletište činili živim i dočekali konačno i institucionalnu brigu na jednom zavidnom nivou koji će, ne sumnjam, uzdići ovo jezero daleko van lokalnog značaja. 

Objektivom po Srbiji - Despotovac, sakrivena varošica puna iznenađenja

Pet vekova je u srpskoj istoriji, a naročito folkloru koji je prati i neretko snažnije definiše negoli i sama faktografija, sinonim za vreme provedeno pod turs8kom vlasti, ili u narodu prepoznato kao - vreme pod Turcima.

A ipak, ako se uključi u tu računicu i dokumentovana istorija, te izvuku i datumi, i ma na koji način krenulo sa računicama, taj peti vek će nekako da iščezne.

Jednostavno ga nema...

Pa ipak, hajde da budemo tihi, ne talasamo, i pustimo srpskom narativu da se i dalje kiti i tim petim vekom poput uzrečice kakve, a u odbranu tog petog veka, pokušajmo da ga pronađemo negde u istoriji, pa da ga malo zamešamo, začinimo i na kraju dodamo još i malo Turaka u tu priču, pa ćemo na neki način približiti istoriju i predanje😀

Šalu na stranu, ako bismo priču o petom veku hteli da branimo negde na nekom polju, to polje bi mogao biti i mesto i opština Despotovac.

Nekada Voinci, odnosno Vojnik, a potom varoš sa administracijom sreskom pod nazivom Despotovac, ovo mesto u istoriji funkcioniše tačno pet vekova, plus jednu godinu u rezervi, vezano za srpsko turske odnose, ratove, porobljavanja i oslobođenja koje narodno predanje baštini u svom srednjevekovnom opusu.

Da, godine su 1381. i 1882. i obe se odnose na ovo mesto.

Prvi pomen u dokumentima, te prvi zvanični ukaz o administrativnom priznavanju varoši kao sreskog upravnog centra, desili su se u periodu od tačno pet vekova...i, jedne godine, da ne zanemarimo, jelte.

Tom prilikom, kraljevskim ukazom, a u čast despota Stefana Lazarevića, mesto od Vojnika, postaje Despotovac, iako Vojnik kao selo i danas postoji, i teško ga je izdvojiti, više je kao deo Despotovca.

Despotovac je tokom tih pomenutih pet vekova, više puta raseljen pa ponovo naseljen, nekako sledeći sudbinu svog naroda i Crkve pod turskom okupacijom, a praktično jedina svetla tačka u to doba, kada se sagleda iz današnje perspektive, bio je upravo Despot Stefan Lazarević, začetnik Despotovine, kao preostalog oblika srednjevekovne srpske države, nakon veličanstvenog Dušanovog carstva.

A, šta je zapravo Despot?

U pitanju je staleška i vladarska titula nižeg ranga od Kraljevske, pa čak i Kneževske, koju je Vizantija, u to doba na aparatima, ali formalno i dalje politički živa, dodelila Stefanu Lazareviću umanjivši mu njome politički značaj ali produžavajući mu autonomnu vladavinu. I tako sve dok Turci nisu sa velikom vojskom spustili zavesu na postojanje Nemanjićke države i njenih naslednika pregazivši praktično nepostojeću srpsku vojsku i bez brobe, izlazeći na granice Ugarske.

Istorija će, po oslobođenju resavskih krajeva od Turaka, dodeliti Despotovcu značajnije i lepše uloge, i ova mirna varošica započeće svoj ekonomski razvoj zasnovan na rudarstvu i eksploataciji šumskog bogatstva pre svega Kučajskih planina.

Iako su devedesete godine prošlog veka bile podjednako surove i prema Despotovcu kao i prema ostatku Srbije uopšte iz brojnih, a različitih razloga, Despotovac tada ipak nalazi neko svoje mesto na kome će i danas stajati, gradeći svoju budućnost na relativno novoj osnovi.

Radi se o turizmu, i slobodno se može reći da je Despotovac jedna idealna baza za obilaženje brojnih atrakcija u okolini, kako onoj nešto daljoj, tako i onoj najbližoj.

Šta je najatraktivnije, teško ćemo odgonetnuti, a još teže se složiti, jer oni kojima je Resavska pećina najvažniji lokalitet, braniće tu svoju tvrdnju osamdeset miliona godina starosti koja se utisnula u zidove i dvorane jedne od najčuvenijih naših pećina.

Sa druge strane, oni kojima vodopadi predstavljaju najveće bogatstvo ovog kraja, bodriće tu tvrdnju brojnošću ali i atraktivnošću vodnog potencijala bilo da se priča o malim, ali prelepim vodopadima poput Milive, bilo da se radi o visokima poput Prskala, ili nekima od najatraktivnijih poput Velikog buka u kompleksu Lisina.

A da postoji i treća strana, saznaćemo odmah kada poštovaoci kulturne i verske zaostavštine nabroje manastriske komplekse poput prelepog Sisojevca, ili istorijski značajne Resave, pa sve do monumentalne i najvećim delom obnovljene Manasije, uz obilje sakralnih objekata u vidu lokalnih crkava u okolini.

I, ako postoji ta treća strana, nesumnjivo je da će se i njoj suprotstaviti četvrta strana koja će tvrditi da je najatraktivniji Senjski rudnik i muzejski kompleks koji ga krasi, ili možda prilično čuven Muzej minijatura, dok će neki izdvojiti Resavsko etno selo kao najveću atrakciju kraja, i sve u svemu, teško će se neko sa nekim tu složiti. A ko je rad da i koji kilometar više pređe, neće se libiti da najatraktivnijim proglasi i Krupajsko vrelo, jedinstveno po mnogočemu.

Opet, ono što će i sam Despotovac kao varoš ponuditi, nije ništa manje atraktivno, i jedinstven zaključak koji se nameće bez obzira ko i šta stavljao na prvo mesto po atraktivnosti u kraju, je da ovo mesto od nekih tri ipo hiljade stanovnika itekako vredi obići.

Posetiti ga, i laganim korakom sjediniti se sa svim onim koracima koje su ovde pravili neki poznati, i neki možda manje poznati, ali ne manje vredni i čestiti ljudi, dok su kretali svojim životnim putevima upravo odavde, sa ovih ulica koje danas znamo kao Despotovac.

I upravo tim korakom premeren, Despotovac polako ulazi u naše zbirke uspomena koje baštinimo negde duboko u sebi, upravo u trenutku kada nas ispunjava onaj osećaj zadovoljstva jer smo ponovo videli i upoznali nešto vredno spoznaje, nešto vredno posete, i nešto što ćemo dugo, a možda i zauvek zadržati u sebi, a izazivaće u krajičku usana onaj zagonetni osmeh, kada god pomislimo na to.

Dvorci i stilska arhitektura Srbije - Dvorac Ilion u Sremskim Karlovcima

Prvi nekanonizovani srpski Patrijarh, kažu istorijski spisi...

Zanimljivo. Nekanonizovan, pa ipak Patrijarh, čudno i zbunjujuće može da zazvuči.

A ipak, kada se odnosi na čoveka koji je osnovao Vojvodinu srpsku, kao i srpsku Patrijaršiju upravo pod nazivom Srpska, te koji je osnovao Arhiv, Biblioteku, uveo protokol na Patrijaršijski dvor, osnovao crkve u zapadnoj Evropi gde ih do tada bilo nije, potom uniformisao sveštenstvo po prvi put, ali i uveo jednoobrazne liturgije u svim hramovima, a svešteničko pojenje obogatio muzičkom pratnjom, pa ako ni to nije dovoljno, osnovao i štampariju, podigao botaničku baštu i bolnicu, a najzanimljivije možda od svega, iako nikako ne najznačajnije - napisao Prvi srpski kuvar.....e, kada se sve to odnosi na takvog čoveka, onda ni titula nekanonizovanog Patrijarha nije više čudna, jer čuda su neminovno išla uz čoveka koga istorija prepoznaje kao verovatno najznačajnijeg Mitropolita iz Sremskih Karlovaca, vođu Srba u odbrani od udara Mađarske revolucije sa sredine devetnaestog veka, te Barona prema tituli Carskoj koji je rođen u Lici, a svoju živopisnu i izuzetno efektnu i učinkovitu životnu priču ispisao baš u mestu gde je postao i najznačajniji Mitropolit.

Josif Rajačić.

Baron, Mitropolit, nekanonizovani Patrijarh, tajni carski savetnik i ko zna koliko još uspešnih ličnosti se uspelo sakriti u toj značajnoj istorijskoj figuri iz devetnaestog veka.

I, upravo dvorac u kome je živeo, zdanje je koje danas čuva etnografsku zbirku Sremskih Karlovaca, a depadans je i Muzeja Novog Sada.

Dvorac Ilion.

Dvorac koji je od impozantne gradske urbane vile, pretrčao nebrojeno stepenika praktično u dahu, do naziva Palate, nametnuvši se svojom diskretnom gracioznošću i lepotom.

Suteren, visoki parter i sprat, pa odmah potom i potkrovlje, utrkuju se u raskoši detalja arhitekture, kako spolja, a tako i unutar moćnih zidova, danas viđenim kao neko od baroknih, a ponajpre rokoko bisera dizajna jednog dvorca.

Namerno kažem da je tako danas, jer je osnovna građevina zamišljena i zidana drugačije, a ovakav izgled dobila je tek rekonstrukcijom i preuređenjem nakon kupovine za potrebe stanovanja njenog najpoznatijeg stanara, gotovo osamdeset godina kasnije.

Istina, i pre gotovo dvadeset godina jedna ozbiljna restauracija je po obimnosti mogla biti čak i rame uz rame toj rekonstrukciji, ali zapravo je veoma malo promenila, i uglavnom je oplemenila, istakla i očuvala postojeću lepotu dvorca.

Svojom južnom fasadom koja se jednostavno uklopila u ostatak kuća u ulici koja baš nosi ime Josifa Rajačića, ovo zdanje svedoči o izvornoj ideji urbane vile, i u sebi krije jedinstvenost takvog dizajna upravo jer je tako uklopljena da se gotovo može i prevideti dok se prolazi pored svih tih fasada u najlepšem mestu u zemlji.

I naravno, kada se malo bolje zagleda, sledi ono pitanje...ma kako mi je ovo do sada promicalo, a pod nosom je...

Dočim  sa svoje severne strane, slika deluje značajno drugačije, i Dvorac zaista ima apostrofiranu plemićku formu. Ta forma je pre svega izražena kroz danas ravan travnjak bez preteranog obilja vrsta, uredan i dostojan izgleda same Palate Ilion, no nekada je ovde bio zaista raskošan vrt.

Ulazak u dvorište Palate prolaskom kroz vrt, dovodi nas do raskošnih ispusta kao malih remek dela arhitekture nad kojima se nadvijaju i dominantne badže polukružnih oblika, što Dvorcu daje vizuelne elemente vila i letnjikovaca iz doba Cara Franje Josifa II, ali i onaj diskretni šarm koji nam već na prvi pogled budi maštu i stvara slike u glavi.

Ispred svega toga dočekaće nas Bogojavljenska česma Patrijarhovac, posvećena, logično dakako, Bogojavljanju, pa otud i pridev...

Nekome će možda narušiti sklad i diskretan i lepo uklopljen ugostiteljski objekat u samom dnu vrta, no ne sumnjam da je i takav vid promocije ovog zdanja uspešna ideja, pa meni taj detalj ne para preterano oči.

I, ono što je možda još ostalo da se kaže, jeste odgovor na pitanje otkud se ovaj dvorac zove Ilion.

A odgovor je jednostavan. 

Zbog toga što na vrhu fasade piše upravo to, Ilion.

A sad, zašto to piše, to je već drugo pitanje na koje neko možda i zna odgovor, ali ja takvog do sada nisam sreo 😀

Na fasadi je i grb porodice Rajačić, i ne može se opovrći činjenica da je ovo zdanje primereno upravo istorijskom ruhu njegovog čuvenog stanara, te da ga u tom smislu karakteriše istovremena neupadljivost ali i diskretna raskoš, kao i stil koji izdvaja bespogovorno pa tako, od naizgled svega sličnog, na drugi pogled je jasno koliko se zapravo ističe. 

Upravo kao i najslavniji Mitropolit, i nekanonizovani Patrijarh.

Baš kao onaj neimar, duhovni i fizički vođa, i pokrovitelj svoga naroda.

Taman onako kako to jedan carski baron, nikada odmetnut od svog naroda, može i ume učiniti, da spoji nespojivo, omeđi nevidljivo, kroz suzdržanost izrazi prkos, a zboreći o nebeskom, rukama čini zemaljskom životu onima koji stajahu iza njega nesvesni slavne sudbine koja im je darivala da budu savremenici nekom takvom...