Pet vekova je u srpskoj istoriji, a naročito folkloru koji je prati i neretko snažnije definiše negoli i sama faktografija, sinonim za vreme provedeno pod turs8kom vlasti, ili u narodu prepoznato kao - vreme pod Turcima.
A ipak, ako se uključi u tu računicu i dokumentovana istorija, te izvuku i datumi, i ma na koji način krenulo sa računicama, taj peti vek će nekako da iščezne.
Jednostavno ga nema...
Pa ipak, hajde da budemo tihi, ne talasamo, i pustimo srpskom narativu da se i dalje kiti i tim petim vekom poput uzrečice kakve, a u odbranu tog petog veka, pokušajmo da ga pronađemo negde u istoriji, pa da ga malo zamešamo, začinimo i na kraju dodamo još i malo Turaka u tu priču, pa ćemo na neki način približiti istoriju i predanje😀
Šalu na stranu, ako bismo priču o petom veku hteli da branimo negde na nekom polju, to polje bi mogao biti i mesto i opština Despotovac.
Nekada Voinci, odnosno Vojnik, a potom varoš sa administracijom sreskom pod nazivom Despotovac, ovo mesto u istoriji funkcioniše tačno pet vekova, plus jednu godinu u rezervi, vezano za srpsko turske odnose, ratove, porobljavanja i oslobođenja koje narodno predanje baštini u svom srednjevekovnom opusu.
Da, godine su 1381. i 1882. i obe se odnose na ovo mesto.
Prvi pomen u dokumentima, te prvi zvanični ukaz o administrativnom priznavanju varoši kao sreskog upravnog centra, desili su se u periodu od tačno pet vekova...i, jedne godine, da ne zanemarimo, jelte.
Tom prilikom, kraljevskim ukazom, a u čast despota Stefana Lazarevića, mesto od Vojnika, postaje Despotovac, iako Vojnik kao selo i danas postoji, i teško ga je izdvojiti, više je kao deo Despotovca.
Despotovac je tokom tih pomenutih pet vekova, više puta raseljen pa ponovo naseljen, nekako sledeći sudbinu svog naroda i Crkve pod turskom okupacijom, a praktično jedina svetla tačka u to doba, kada se sagleda iz današnje perspektive, bio je upravo Despot Stefan Lazarević, začetnik Despotovine, kao preostalog oblika srednjevekovne srpske države, nakon veličanstvenog Dušanovog carstva.
A, šta je zapravo Despot?
U pitanju je staleška i vladarska titula nižeg ranga od Kraljevske, pa čak i Kneževske, koju je Vizantija, u to doba na aparatima, ali formalno i dalje politički živa, dodelila Stefanu Lazareviću umanjivši mu njome politički značaj ali produžavajući mu autonomnu vladavinu. I tako sve dok Turci nisu sa velikom vojskom spustili zavesu na postojanje Nemanjićke države i njenih naslednika pregazivši praktično nepostojeću srpsku vojsku i bez brobe, izlazeći na granice Ugarske.
Istorija će, po oslobođenju resavskih krajeva od Turaka, dodeliti Despotovcu značajnije i lepše uloge, i ova mirna varošica započeće svoj ekonomski razvoj zasnovan na rudarstvu i eksploataciji šumskog bogatstva pre svega Kučajskih planina.
Iako su devedesete godine prošlog veka bile podjednako surove i prema Despotovcu kao i prema ostatku Srbije uopšte iz brojnih, a različitih razloga, Despotovac tada ipak nalazi neko svoje mesto na kome će i danas stajati, gradeći svoju budućnost na relativno novoj osnovi.
Radi se o turizmu, i slobodno se može reći da je Despotovac jedna idealna baza za obilaženje brojnih atrakcija u okolini, kako onoj nešto daljoj, tako i onoj najbližoj.
Šta je najatraktivnije, teško ćemo odgonetnuti, a još teže se složiti, jer oni kojima je Resavska pećina najvažniji lokalitet, braniće tu svoju tvrdnju osamdeset miliona godina starosti koja se utisnula u zidove i dvorane jedne od najčuvenijih naših pećina.
Sa druge strane, oni kojima vodopadi predstavljaju najveće bogatstvo ovog kraja, bodriće tu tvrdnju brojnošću ali i atraktivnošću vodnog potencijala bilo da se priča o malim, ali prelepim vodopadima poput Milive, bilo da se radi o visokima poput Prskala, ili nekima od najatraktivnijih poput Velikog buka u kompleksu Lisina.
A da postoji i treća strana, saznaćemo odmah kada poštovaoci kulturne i verske zaostavštine nabroje manastriske komplekse poput prelepog Sisojevca, ili istorijski značajne Resave, pa sve do monumentalne i najvećim delom obnovljene Manasije, uz obilje sakralnih objekata u vidu lokalnih crkava u okolini.
I, ako postoji ta treća strana, nesumnjivo je da će se i njoj suprotstaviti četvrta strana koja će tvrditi da je najatraktivniji Senjski rudnik i muzejski kompleks koji ga krasi, ili možda prilično čuven Muzej minijatura, dok će neki izdvojiti Resavsko etno selo kao najveću atrakciju kraja, i sve u svemu, teško će se neko sa nekim tu složiti. A ko je rad da i koji kilometar više pređe, neće se libiti da najatraktivnijim proglasi i Krupajsko vrelo, jedinstveno po mnogočemu.
Opet, ono što će i sam Despotovac kao varoš ponuditi, nije ništa manje atraktivno, i jedinstven zaključak koji se nameće bez obzira ko i šta stavljao na prvo mesto po atraktivnosti u kraju, je da ovo mesto od nekih tri ipo hiljade stanovnika itekako vredi obići.
Posetiti ga, i laganim korakom sjediniti se sa svim onim koracima koje su ovde pravili neki poznati, i neki možda manje poznati, ali ne manje vredni i čestiti ljudi, dok su kretali svojim životnim putevima upravo odavde, sa ovih ulica koje danas znamo kao Despotovac.
I upravo tim korakom premeren, Despotovac polako ulazi u naše zbirke uspomena koje baštinimo negde duboko u sebi, upravo u trenutku kada nas ispunjava onaj osećaj zadovoljstva jer smo ponovo videli i upoznali nešto vredno spoznaje, nešto vredno posete, i nešto što ćemo dugo, a možda i zauvek zadržati u sebi, a izazivaće u krajičku usana onaj zagonetni osmeh, kada god pomislimo na to.
Нема коментара:
Постави коментар