Sedam vekova možda ne zvuči puno nekome.
Konačno, i kod nas u zemlji ima dosta toga starijeg, antičkog, a i dalje vidljivog, upotrebljivog.
Pa ipak, ako se zapitamo kojih je to sedam vekova obeležilo postojanje ovog manastira, shvatamo da se radi o veoma teškom vremenu za jednu pravoslavnu bogomolju.
Nastanak se vezuje za raspad srpske srednjevekovne države, u vreme kada je čitava Evropa počela da shvata šta predstavlja prodor nove i neumoljive sile sa istoka, koja je deceniju pre nastanka manastira, porazila silu srpskog viteštva, ali i vojne moći, te narednih godina polako osvajala zemlje koje se više nisu mogle uspešno braniti.
U to vreme, vera je bilo jedino što se moglo suprotstaviti dobu mračnome koje nadolazilo, i narod je posle poraza mača i štita, svoje poslednje utočište nalazio upravo u svojoj veri.
Veri, koju nova sila ne samo da nije priznavala, već je smatrala neprijateljem, te pljačkala, pustošila i palila svaki hram te vere na koji je nailazila.
Da, pred manastir Sisojevac nadvili su se teški oblaci, već po njegovom nastanku.
Njegov prvi ktitor, po kome je i dobio ime, beše jedan od monaha Sinaita, poštovanih kao učenih, načitanih i posvećenih monaha, kojima je širenje vere u srednjevekovnoj srpskoj državi, verovatno najveće zaveštanje koje su ostavili.
Taj monah beše monah Sisoje, a smatra se da je selo u kom je živeo dobilo naziv Sisevac baš po njemu, dok se za manastir to daleko pouzdanije zna.
Sveti Sisoje Sinait, učinio je od poverenog mu imanja, pravoslavnu bogomolju koju danas znamo kao Manastir Sisojevac na obali reke Crnice, u podnožju Kučajskih planina, čije prvo pominjanje datira još iz 1398. godine...
Čuda se, kažu, ovde dešavaju. Nisu zapisana, bar ne još, ali prema manastirskim sveštenicima, biće tu materijala za zapisivanje, a potom i pripovedanje. Pretežno lokalno stanovništvo doskora, a potom i sve veći broj posetilaca iz svih krajeva države, veruje da parovi koji ne mogu dobiti decu, ovde mogu naći pomoć Više sile uz molitvu, no jednako sa njima, mnogi traže i razna isceljenja, duboko uvereni u moć koju kriju zidine kojima je opasan ovaj manastir.
Sa druge strane, ono što jeste sigurno, je to da se zaista pri prilasku manastirskom kompleksu, oseća onaj mir kakvo čovekovo duhovno biće očekuje i priželjkuje.
Manastirski konak, a pre svega crkva, plene odmah po prolasku unutar zidina, no ništa manje ne privlači ni prekrasno uređeno dvorište ili bunar, tepih od poljskog cveća i podšišane trave...
Unutrašnjost crkve očekivana. Živopisan ikonostas, arhitektura, sve govori o posvećenosti graditelja i upravitelja, koji su tokom vekova za nama, učinili da danas imamo ovako lepu i očuvanu kriptu sa duhovnim blagom.
Valjalo je i očuvati kroz nesrećne mračne godine pod turskim ropstvom, bilo šta.
Sveti Sisoje, koji je sahranjen u manastiru, bio je obožavan u narodu, te je manastir bio u većini praznika mesto okupljanja naroda, a jedne, istoriji neznane godine, na sam Đurđevdan, prema narodnom predanju, upadoše Turci nenadano, te pobiše silan narod, a devojke u pokušaju da spasu makar čast, poskakaše u reku, a poneka povuče za sobom i svog napadača. Navodno je reka i dobila ime Crnica jer ju je taj događaj obukao u crninu.
Koliko je istinito ovo predanje, ne bih špekulisao, obzirom da se pod nazivom Črnica ova reka pominje i u periodu pre Turaka, ali ono što znamo jeste da bi ovakvi opisi zaista mogli simbolisati teška vremena kroz koja je manastir prolazio, da bi potom i zapusteo, a kasnije ponovo oživeo.
Danas možemo videti rekonstruisan prelep manastir, kao sve veći i verski, ali turistički dragulj ovoga kraja, na nešto više od stotinu i pedeset kilometara od Beograda.
No, i pored toga, i danas se odmah oseti neka gostoprimljiva mirnoća, nesvakidašnji osećaj povezanosti sa nečim...nečim višim, a možda i nečim davnim..kako ko to doživi...ali, za svakoga sa nečim bližim sebi, štagod to bilo...posle ulaska kroz ove dveri.
Аутор је уклонио коментар.
ОдговориИзбриши