Negde usred Homolja sakrio se, kažu, najlepši kraški izvor u Srbiji. Već godinama planiram da odem do tamo i uvek se nešto drugo ispreči. Šteta, pomislim, i poprilično čvrsto sebi obećam da stavim visoko na listi prioriteta ovo vrelo.
Naravno, pojma nisam imao kolika je šteta sve dok nisam otišao i uverio se iz prve ruke koliko sam do sada propuštao...
Zadnjih dvestotinjak metara je bez asfalta. Alergičan na tu učestalu i uznemirujuću u mojim godinam pojavu puteva bez asfalta, duboko sam uzdahnuo napuštajući asfalt. Prašina, neka crvenkasta...traktor...nešto istresaju u reku? Bolje da ne znam (ispalo je da nije ništa strašno od svega toga nije bilo, ali tada...).
Srećom pa su već parkirana kola i motori, odmah posle nekih sto do dvesta metara. Dobro je.
Dalje ćemo peške.
Zalazimo u omanji kompleks, nismo baš ovo očekivali. Lepo je uređeno a da pritom nije narušen ogroman akcenat na prirodu.
Toči se voda sa izvora...ne pitah da li je lekovita...nije ni bitno, sigurno bi mi rekli da jeste, samo nema dokaza. Uvek je tako, ali ja ionako svaku vodu kja ne potiče sa gradskog vodovoda doživljavam kao lekovitu. I jedino takvu i pijem osim flaširane :)
Bazen su domišljato osmislili u krivini reke, a da pritom i reka ima svoju čar...
Vodopad niotkud, naizgled...i ničim izazvan :)
Konačno, tajna vodopada je otkrivena - sve je to zbog jednog fantastičnog pastrmskog ribnjaka, jednog od zaštitnih znakova ovog kraja uopšte. O ribnjaku u zasebnoj temi koju definitivno zaslužuje.
Šlag na torti je svakako samo vrelo, jezerce ispred pećine pored koga sam doživeo i uslikao nešto što ni na televiziji nisam video. O tome ću jednom prilikom...Utisak je fantastičan i pored malo penjanja koje me nije baš veselilo zbog problema sa kolenom dva dana starih. Vredelo je svakog koraka i svake bolne grimase sbog tog koraka. Predivno.
I, dođe kraj. Odlazimo. Bilo je super. Nesvakidašnje iskustvo u srcu Homolja. Negde na putu Krepoljin - Despotovac čovek može doživeti nešto što će ga držati dugo, a još ako to i uslika, onda će ga držati još dugo, duuugo...
Naravno, pojma nisam imao kolika je šteta sve dok nisam otišao i uverio se iz prve ruke koliko sam do sada propuštao...
Zadnjih dvestotinjak metara je bez asfalta. Alergičan na tu učestalu i uznemirujuću u mojim godinam pojavu puteva bez asfalta, duboko sam uzdahnuo napuštajući asfalt. Prašina, neka crvenkasta...traktor...nešto istresaju u reku? Bolje da ne znam (ispalo je da nije ništa strašno od svega toga nije bilo, ali tada...).
Srećom pa su već parkirana kola i motori, odmah posle nekih sto do dvesta metara. Dobro je.
Dalje ćemo peške.
Zalazimo u omanji kompleks, nismo baš ovo očekivali. Lepo je uređeno a da pritom nije narušen ogroman akcenat na prirodu.
Toči se voda sa izvora...ne pitah da li je lekovita...nije ni bitno, sigurno bi mi rekli da jeste, samo nema dokaza. Uvek je tako, ali ja ionako svaku vodu kja ne potiče sa gradskog vodovoda doživljavam kao lekovitu. I jedino takvu i pijem osim flaširane :)
Bazen su domišljato osmislili u krivini reke, a da pritom i reka ima svoju čar...
Vodopad niotkud, naizgled...i ničim izazvan :)
Konačno, tajna vodopada je otkrivena - sve je to zbog jednog fantastičnog pastrmskog ribnjaka, jednog od zaštitnih znakova ovog kraja uopšte. O ribnjaku u zasebnoj temi koju definitivno zaslužuje.
Šlag na torti je svakako samo vrelo, jezerce ispred pećine pored koga sam doživeo i uslikao nešto što ni na televiziji nisam video. O tome ću jednom prilikom...Utisak je fantastičan i pored malo penjanja koje me nije baš veselilo zbog problema sa kolenom dva dana starih. Vredelo je svakog koraka i svake bolne grimase sbog tog koraka. Predivno.
I, dođe kraj. Odlazimo. Bilo je super. Nesvakidašnje iskustvo u srcu Homolja. Negde na putu Krepoljin - Despotovac čovek može doživeti nešto što će ga držati dugo, a još ako to i uslika, onda će ga držati još dugo, duuugo...
Нема коментара:
Постави коментар