Kada običan čovek, sa svojim ovozemaljskim preokupacijama i interesovanjima čuje za manastir Ravanica, sasvim je moguće da ostane zbunjen u nekom trenutku.
Pa ipak, zbunjenost naraste tek kada odluči i da poseti tu Ravanicu, da jedan izlet od nekih par sati primarno posveti Ravanici, jer, recimo, računa da je to blizu Novog Sada, i očas posla je tu, dok se popne na Frušku goru i već je tu, u Vrdniku...a zatim dođe do zapleta.
Ne. neće to ići baš tim putem, i neće to biti baš toliko blizu.
Slično bi mogao pomisliti i, recimo, Nišlija koji se odluči da poseti Ravanicu koja je svega sat i nešto udaljena, čim stigne do Ćuprije autoputem, skoro da je i do manastira stigao...ali...ne. I on se zapita kako sad odjednom ta Ravanica u Vrdniku...
Zbunjenosti zaista i ima mesta, ali ta mala zagonetka ima svoju vekovnu istoriju, onu istoriju koja je u svojoj tragičnoj sudbini uspela da stvori čak dva manastira istoga naziva, sa istim posvećenim željama, mislima i nezaboravima.
Jasno, veliku ulogu, iako najnegativniju moguću, odigrali su turski okupatori tokom svog vladanja ovim prostorima. Istina, kada se sve sagleda iz nekog šireg konteksta, kao da je sve drugo bilo neizbežno, i zvuči kao da su već sami vernici učinili da ovaj manastir postane jasna meta pljačkama i spaljivanjima.
Kosovski boj i objedinjavanje svih raspoloživih snaga spremnih da se suprotstave nadirućoj turskoj sili, početak su velikog stradanja koje u potonjim vekovima nije zaobišlo ništa što je nosilo prefikse duhovnog, kulturnog, nacionalnog ili ekonomskog na područjima koje su u decenijama posle Kosovskog boja pala pod tursku vlast.
Zašto onda Ravanica baš da bude izdvojena u svemu tome?
Zato što je Ravanicu podigao upravo Lazar Hrebeljanović koji je pod svojom relativnom komandom poveo vitezove i vojnike spremne da se suprotstave Turcima na Kosovu polju, a posle njegove smrti, u narednim godinama, upravo u ovu njegovu zadužbinu, prenesene su i njegove mošti, te sama Ravanica postaje i mesto stvaranja kulta ličnosti Lazarove, i svojevrsna hodočašća upravo u slavu ovog Velikomučenika kojim ga je Crkva proglasila odmah po pogibiji, kojima je Ravanica postala centar, učinila su da se srpski narod u svojoj veri okupi oko mrtvoga Lazara i njegovih sinova.
Naravno, ovde se radi o manastiru Ravanica u blizini Ćuprije, jednoj od zadužbina Kneza Lazara, koja upravo zbog svoje sve značajnije uloge duhovnog centra i potencijalnog otpora, postaje više puta meta Turcima koji je nekoliko puta haraju i pale.
Pred pravim naletom jedne od najuspespešnijih vojnih sila toga vremena, ni impozantne zidine kasnije dozidane sa sve sedam moćnih kula, nisu mogle ništa učiniti. Ipak, ono što ostaje svojevrsna zagonetka je to što u prvih nekoliko pustošenja sama manastirska crkva nije dirana.
Odnošeno je materijalno bogatstvo ali nije dirana duhovna srž manastirska.
Ipak, vekovi zuluma učinili su svoje i u narednim poharama gotovo da je zatrt svaki život u manastiru, a većina monaha je izbegla tokom Seobe Srba u Ugarsku, odnoseći sa sobom i svete mošti, te gradeći malu sentandrejsku bogomolju kao privremeno rešenje za spas duhovnog zaveštanja srpskog koje su poneli iz Ravanice.
I, tu negde doći će i do zapleta sa dve Ravanice.
Naime, stari manastir Vrdnik u istoimenom mestu, potonjem rudarskom, pa zatim i lečilišno turističkom naselju, postaće takođe manastir Ravanica, a kasnije će dobiti i epitete koji će ga razdvajati od prvobitne Lazarove zadužbine, južno od Beograda kako se često u spisima spominje.
Tako ćemo dobiti Sremsku Ravanicu, poznatu i kao fruškogorsku ili novu, zavisno od toga kako je ko nazivao u običnom govoru u narodu.
I to je ono što rešava malu zagonetku sa početka ovog našeg malog virtuelnog putovanja u prošlost i sam manastir Ravanica, onaj izvorni.
Sredina dvadesetog veka, i vreme u kome tek završeni krvavi rat nije istovremeno i završetak nemilosti za verske objekte, ali i veru generalno jer komunisti preuzimaju vlast u državi, doneo je novi život i korenite promene upravo u manastir Ravanicu, kojima se niko nije nadao.
Manastir po prvi put postaje ženskim.
Do dana današnjeg tri su igumanije vodile svojim stoičkim rukama ovaj manastir od tada, te učinile da slava nekada duhovno središte otpora okupatorskoj vojsci koja je pola Evrope porobila, ponovo ukrasi Pomoravlje i Srbiju uopšte.
Ostaci masivnih bedema sa sedam kula danas čekaju na odluku hoće li se obnoviti i rekonstruisati, no i ovako deluju kao jedan impresivan dekor izuzetno lepom i održavanom manastirskom ambijentu koji, čini mi se, samo ženska ruka takvim i može držati.
Lak pristup asfaltnim putem oduzima nam svaki izgovor da u nekom izletu pokušamo da vidimo i sebe u ovako lepom kompleksu, a oni darovitiji da uspeju da vide sebe i u sebi samima, u dostojanstvenoj i nekako svečanoj tišini i miru koje samo jedno ovakvo svetovno mesto može da pruži čoveku.
Нема коментара:
Постави коментар