Nešto kao reč dobrodošlice...



Kao i u fotografisanju, tako i u izboru i prikazu fotografija na stranicama pred nama, trudio sam se da na neki vedriji i lepši način istaknem one izuzetnije momente iz relativno dosadne svakodnevnice i obogatim ih fotografijom koja bi mogla gledaoca da bar nakratko odvuče na neku drugu, lepšu stranu.
Ne znam da li sam i koliko uspeo u tome, ali znam ko će znati... svako ko se zadrži na ovim mojim stranicama.

Svakom posetiocu želim da uživa na stranicama ovog Bloga bar upola koliko sam ja uživao u ideji da neke svoje lepe momente podelim sa drugima.

Претражи овај блог

Читаоци

Prati Blog preko elektronske pošte

понедељак, 20. август 2012.

Objektivom po Srbiji - Manastir Manasija, dom Resavske škole, fantazija usred srednjevekovnih zidina

Manasija, poznatije ime nekadašnjeg manastira Resava, teško da danas nekome u Srbiji nije poznato. Da, većina zna da se radi o manastiru, ali već pri prvom, makar i letimičnom pogledu na ovaj dragulj naše kulturne, duhovne i istorijske baštine, jasno je da nije dovoljno samo znati o ovom manastiru. Treba ga obavezno pohoditi i uživati u lepoti ovog srednjevekovnog zdanja punim plućima.
Manastir je zadužbina despota Stefana Lazarevića i podignut je početkom petnaestog veka kao centar duhovnosti srednjevekovne despotije. Nadaleko čuvena Resavska škola koja je funkcionisala pri ovom manastiru od neprocenjive je vrednosti za očuvanje kulturnog i nacionalnog bića tadašnjih srpskih zemalja, posebno pred nadolazećom najezdom Turaka. Rukopisi nastali u ovoj školi umnogome su pomogli očuvanju duhovnosti Srba, posebno u nadolazećim teškim vremenima turske vladavine u kojima je i sam manastir nekoliko puta pustošen i obnavljan.


Manastir je smešten između visokih zidina pravljenih da odolevaju raznim osvajačima, a jedanaest kula uključiv i Despotovu (donžon) kulu, i danas deluju impresivno i izazivaju uzdah i divljenje.
Tihu i dostojanstvenu atmosferu manastira tek povremeno poremete jata golubova koja su svoj dom pronašla upravo na tim zidinama i kulama.
Pogled izvana i ulazak kroz manastirsku kapiju, poseban je ugođaj, to je čin koji sam po sebi odiše nekom svečanom atmosferom.











Unutrašnjost je, ma kako delovala očekivano obzirom na spoljnu fasadu, definitivno neočekivana i budi sjajno raspoloženje odmah po ulasku. Sve je sređeno, sve je na svom mestu, a visoke zidine izazivaju osećaj strahopoštovanja jednako kao da ih nismo već videli spolja tako grandiozne.


I sam manastir se pruža pred nama...


Zidine se rekonstruišu i zidaju, lepo je primetiti da se po prvi put još od nastanka početkom petnaestog veka, ove zidine zidaju da privuku, a ne da odbiju. Da privuku, vernike, turiste ili samo znatiželjnike. Ovaj put one ostaju samo spomenik jednoj burnoj prošlosti koje više, srećom, nema.










Pogled na zidine je impozantan, ali nije u konkurenciji sa pogledom sa zidina. Ako bismo impozantnost doživeli kao komparativ, reč veličanstvenost bi morala biti superlativ, a pogled sa visokih zidina se može samo superlativom opisati. Penjanje, sa druge strane, podjednako je neugodno, a mislim i opasno, kao i spuštanje, iako to mnoge može da začudi. Takve su stepenice, eto...
Ipak, pogled na manastirsku veličinu iz te perspektive leči u momentu sve probleme vezane za vratolomije na uskim i strmim stepenicama.






Konačno, jedan od fascinantnih momenata je i pogled na manastirski hotel i prostor za obitavanje domaćina, ali i gostiju ovog duhovnog kompleksa. Sa koliko se samo ukusa može složiti jedna gotovo neprimetna harmonija brojnih detalja, a da pritom svi ti detalji u svom skladu deluju kao jedna prosta celina...




Poseban detalj definitivno je i manastirska fontana u obliku krsta usred jednostavnog ali sjajno održavanog i dizajniranog travnjaka.








I, valja se polako spremiti, prekrstiti na izlazu, udahnuti duboko još jednom brojne utiske i onda ih dugo, dugo ispuštati iz sebe zadržavajući u sebi one najlepše i najsnažnije dovoljno dugo dok nas ponovo neka skrivena misteriozna žeđ za vlastitim duhovnim bićem ne provede kroz moćnu kapiju Manasije...



Нема коментара:

Постави коментар