Objektivom po Srbiji - Muzej ugljarstva Senjski rudnik, istorija započeta sa nezdravim kamenom sačuvana u jedinstvenom muzeju

Biti jedinstven nije mala stvar. Ponekad je čak veoma teško održati se upravo zbog svoje jedinstvenosti iako konkurencije zapravo i nema.  Jer, čuvati tradiciju, sećanja i istoriju u doba izrazitog uticaja postulata potrošačkog društva, gotovo da predstavlja jasno trasiran put u neslavnu agoniju zaborava, posebno kada se ova istorijska baština čuva daleko od velikih gradova, negde na obodu homoljskih šuma i planina. Istini za volju, na najautentičnijem mestu, bez obzira na sve.

Na mestu na kome je ta baština i nastajala. Na mestu gde se valjda i jedino može biti jedinstven čuvar te baštine i istorije.

I tako stigosmo i do Muzeja Senjski rudnik, jedinog muzeja ugljarstva kod nas.

Ugljarstva...eto i savremenog naziva za ovu granu rudarstva, ali neizostavne priče o korišćenju uglja koja se smestila u ovaj muzej. Dugačak je to put, od sredine devetnaestog veka pa do dvadesetih godina dvadesetprvog, u kojoj se puno toga menjalo, nastajalo i nestajalo.

To je put koji počinje pronalaskom "nezdravog kamena" od strane retko pismenog čoveka u to doba, koji je uspeo da razume da pretvaranje tog kamena koji je pronašao u plamenu loptu pri dodiru sa vatrom u ognjištu, mora imati nekakav širi značaj.

Gde se pronađe jedan, lako je naći i drugi, treći kamen, i neki od narednih, njegov nalazač je poslao na ispitivanja. Rezultat ispitivanja je prvi rudnik mrkog uglja kod nas, otvoren za potrebe topolivnice u Kragujevcu, pod nazivom Aleksandrov majdan, u čast tadašnjeg vladara Srbije.

Nezdravi kamen je nesigurnim korakom pomalo stidljivo stupio na pozornicu, i tek će dosta kasnije zauzeti mesto koje mu sa pravom pripada u doba najveće eksploatacije uglja.

Biće potrebna svest o eksploataciji koja je od površinske, za koju je neophodno iskrčiti stoletne šume, prerasti u jamsku, izuzetno opasnu, posebno kada se eksploatiše nekontrolisano.

Rudnik je tokom kratkotrajnog upravljanja privatnika, zadesio jamski požar koji je ugašen tek nakon šest godina, ali je od snabdevača za svog prvog i do tada jedinog korisnika u Kragujevcu postao jedan zaista komercijalni rudnik sa nekoliko jama.

Rudnik su pratile i nesreće koje, nažalost, karakterišu rudarstvo, a u najvećoj od njih stradala je čitava smena, ponovo usled požara, ali ovaj put šumskog, koji je zarobio nesrećne rudare uništivši im izlaz.

I danas o tome svedoči, poginulima u čast podignuta mala crkva na vidikovcu nad naseljem i rudnikom.

Put od opasnog rudarskog okna, do današnjeg čuvara kulturnoistorijskog nasleđa u vidu muzeja, svakako je bio buran, ali danas je ovo mesto koje treba posetiti, ne samo zbog nasleđa koje čuva, već i zbog komplesnosti i iscrpnosti, a posebno ambijentalnog rešenja u svrhu što lepšeg ugođaja posetilaca.

Iako je mesto gotovo opustelo potpuno, mladež iz njega iščezla, a zamandaljena vrata na kućama i stanovima višestruko nadmašila ona otvorena iza kojih je moguće videti zavesu koja zatitra na promaji poput znaka da se iza tih vrata živi, Muzej je ono što daje nadu da se Senjski rudnik možda neće u potpunosti prepustiti zaboravu.

Pored stalne postavke organizovane u centralnu spratnu zgradu, Muzej sadrži i postavku eksponata na otvorenom, kao i kompleks postavki smeštenih u autentičan ambijent nekadašnje radionice u kojima je moguće zaviriti i u život ondašnjeg doba, stanovnike i njihovo oblačenje, običaje i svakodnevne aktivnosti.

Otišlo se i dalje od toga, pa se u muzejskom kompleksu organizuju i slikarske kolonije, koncerti, radionice za decu, ali i druge kreativne i inspirativne aktivnosti koje imaju za zadatak da očuvaju duh mesta i legata koji je ovaj najstariji aktivni rudnik zaveštao pokoljenjima žuljevima, znojem i krvlju onih koji su u nekoliko jamskih otvora u zenitu eksploatacije pripadale Senjskom rudniku, nastajali tokom gotovo dva veka.

Da li vredi napraviti izlet u ovo jedinstveno mesto, nije pitanje za mene. Moj odgovor je uvek isti, jer sam to mesto pohodio, prolazio, uvrštavao u vlastite itinerere rado.

Pitanje je koje svako od čitalaca treba sebi da postavi, a odgovor će možda pronaći i na fotografijama na kojima sam možda delimično i uspeo preneti deo atmosfere koja vlada na ovim kotama resavskoga kraja.