Objektivom po Srbiji - Vodopad Lisina, dugo čuvani lažni trofej na listi najvećih

Najveći ili ne, odavno nije dilema. Lisina sasvim sigurno nije najveći vodopad kod nas, ali usled te zabune ili zbog drugih stvari, tek ovaj vodopad je sasvim sigurno okupio najveći broj posetilaca od svih vodopada. Najurbanizovaniji i najpristupačniji vodopad je onaj pehar koji sa ponosom može da nosi Lisina, i onaj ko je obišao više naših vodopada znaće u prvom trenutku kada mu se približi da je to daleko sjajniji pehar od onog koji mu je neznanjem dodeljen kao najvećem našem vodopadu.

Vodopad Lisina je zapravo čitav jedan kompleks turističkih sadržaja smešten u neposrednoj okolini samog vodopada, čitav kompleks komercijalizovanog sadržaja ali sa sjajno odmerenim odnosom između ukusa, nenarušenosti prirodnog ambijenta i urbanog okruženja neophodnog savremenom posetiocu.

Zbunjenost počinje na raskrsnici na kojoj namernik ima mogućnost da izborom desnog puta posle pet kilometara ugleda sve lepote Resavske pećine, dok ga izbor levog puta vodi kroz drugih pet kilometara do predivnog ambijenta kompleksa vezanog za vodopad Lisina. Nimalo laka dilema, nije isključiva već je neophodno odlučiti se gde otići pre, ali postoji tu i jedna sasvim solidna logika: ako stižete dosta pre ručka, prvo obiđite Resavsku pećinu jer ćete najverovatnije ručati u ambijentu Lisinskog kompleksa, a ako dolazite u vreme ručka, svratite prvo na vodopad jer ćete ipak najverovatnije ručati baš u okruženju koje stvara Lisina. Osim ako ste na dijeti...ali onda ste odabrali pogrešan trenutak da obiđete mesto gde je pastrmka na 400 metara nadmorske visine specijalitet u svih nekoliko restorana uklopljenih u ambijent šume, vode i - vodopada.

Vodopad Lisina je zaštitila država kroz institut Parka prirode, ali je već u prilaženju jasno odakle takav potez. Naime, dolazak do vodopada priča jednu sjajnu sagu o delu Srbije koji obiluje atraktivnostima raznih vrsta, što od jedinstvenog muzeja minijatura naših starih manastira, crkava i kuća, što od Resavske pećine, a što od raznih rudnika, avetinjskog grada ili nekih od najlepših naših manastira. Priroda je nešto što ne mora da se posebno naglašava, ali celokupan kraj vredi posetiti i država je formiranjem Parka prirode u centru ovog dela Srbije odlučila sasvim ispravno da stimuliše posete ovom kraju.

Sam vodopad je okružen sa nekoliko restorana u svojevrsnom etno stilu koji uključuje čak i vodenice. Krajolik koji je prirodno okruženje vodopada nimalo nije narušen ovim turističkim elementima već su oni uklopljeni u taj krajolik. Inače, ukoliko neko očekuje da će videti ogroman vodopad koji izaziva strahopoštovanje već svojom bukom a kamoli visinom i ogromnim protokom vode, onda je zaista na pogrešnom mestu. Vodopad visok jedva više od petnaest metara tu je iz drugih razloga. Pod njim se možete odmoriti, udahnuti svežeg vazguha i svežih misli, možda i zaljubiti, a možda i zaspati...štagod da uradite pod njim, nećete pogrešiti i dugo ćete se toga sećati.

Konačno okruženje nimalo ne zaostaje za samim vodopadom pa će šetnja tim okruženjem samo pojačati prvobitni utisak i zaokružiti doživljaj odlaska na Lisinu. Ispratiti pogledom poslednje sunce pred zalazak iznad polja i šuma, neodvojivi je deo osećaja koji morate poneti za sobom kada se lagano uputite nazad, na put dug nekih 150 kilometara ako ste iz Beograda, ili manje ili više, zavisno od toga gde se vraćate. Ipak, koliko god kilometara bilo do kuće, svaki od tih kilometara će ispratiti neka od slika koje urežete u svoja sećanja ili na svoju memorijsku karticu. Ja sam se odlučio za oboje.