Parafrazirati...to negde, u ogoljenoj verziji u kojoj je i Car na kraju go golcijat, znači jednu od dve stvari:
prvo, da ne znamo kako da se izrazimo metaforički ili opisno pa koristimo tuđe izražavanje, a ne želimo da tog nekog plagiramo, i, drugo...da se naprosto divimo nečijoj misli izrečenoj dosta ranije, da parafraziranjem te misli želimo da odamo počast misli koja je toliko ranije opisala ono što sada mi želimo da opišemo.
Nekako sam uvek uvažavao parafraziranje iz ovog drugog razloga, dok kod prvog razloga nisam želeo ni da prihvatim nečiju kvalifikaciju poput parafraziranja, ali svejedno, nikada do sada nisam parafrazirao nekoga, iako se citatima rado koristim, naravno.
I, kako svemu, eto, dođe prvi put, i ja sam se odlučio da sada parafraziram.
Naslov jednog proznog dela, jedne Nobelovke, i povrh svega ideje tog dela koja me pre svega nadahnula da se odlučim na parafraziranje onda kada sam u sebi uspeo da dokučim priču o jednom grofu, Miklošu Karasu.
Tvorac grada.
To je taj naslov, odnosno ideja jedne čuvene Perl Bak, američke književnice čija se oštrica pera zapravo brusila na dalekom istoku, u Kini, ali ovo malo remek delo koje me nadahnulo kada sam spoznao priču o Austrougarskom grofu, nastalo je na suprotnoj strani, na zapadu Sjedinjenih Američkih Država, i to tokom njihovog nastajanja.
Još jedna stvar u ovoj paraleli fiktivnog i stvarnog sveta sa sasvim različitih meridijana, morala bi biti pojašnjena. Reč je o prevodu, posebno o prevodu književnih dela, a naročito poezije i proze, i nije nimalo slučajno da su se oduvek time bavili upravo književnici. Upravo je to presudno da čitalac sa drugog područja, i to ne samo jezičkog, već i kulturološkog, razume izvornu ideju autora, a tešku ulogu da izvede taj prefinjeni prelaz preuzimao je onaj ko prevodi. I shodno tome, sami prevodi literata su svojevrsna neautorska, ali književna dela. Tako je i čuvena Perl Bak svoj roman nazvala The Townsman ali tek prevod u kome je to postao Tvorac grada, pomogao je da se razume suština.
Da, naravno, i ova moja paralela koju upravo vučem sa dešavanjima iz druge polovine osamnaestog veka na nenastanjenim prostorima u blizini Subotice, istočno prema tadašnjem toku reke Tise.
Od Pustare do gradića sa baroknom arhitekturom. To je bio put jednog tvorca grada.
Ne, nije reč o onom junaku koji polako sa velikom strpljivošću i umešnošću gradi svoju zajednicu negde u Kanzasu, već se radi o nimalo manje zanimljivom putu kojim je jedan deo pustog područja dotadašnje Vojne krajine pretvoren u urbanizovani reprezentativni gradić.
Horgoš.
Priča zapravo seže dosta daleko u prošlost u kojoj su mnogi krajevi današnje Vojvodine bili nenaseljeni, ili nestalno naseljavani onima koji su bili spremni da za svoje parče zemlje, brane državu od koje su taj komad zemlje i dobili.
To je doba u kome su se istok i zapad sukobljavali pretežno na teritorijama nekadašnjeg Habsburškog Carstva, a kako su se ta područja vremenom pomerala sve više na jug nakon najvećih otomanskih prodora koji su ih doveli i do zidina Beča, tako se i granična tampon zona koja se nazivala Vojnom krajinom, pomerala sve južnije.
Pomeranja na jug i uspostavljanje novih vojnih krajina dešavala su se faktičkim stanjima na terenu pre svega, a područja koja su ostajala severno odatle, tek su administrativnim dekretima i poveljama prestajali da budu deo tih krajina. Upravo nakon jednog takvog dekreta kojim je Pustara u okolini današnjeg Horgoša izuzeta iz Vojne Krajine, nekoliko istaknutih ljudi svog doba među kojima je i pomenuti grof, odlučili su da od Monarhističke administracije otkupe po deo te pustare.
Naravno, Grof Karas je bio najistrajniji i pazario je zemlju ne samo od države, već i od drugog suvlasnika koji se nakon kupovine predomislio, te je time zaokružio značajan deo ovog područja počeo da gradi i naseljava.
Do kraja osamnaestog veka ovde su nastali pre svega za svoje vreme fantastičan park dostojan najlepših tadašnjih parkova, kao i crkva, i dvorac u baroknom stilu koji je Tvorac Horgoša zapravo namenio svojim naslednicima. Njegove vizionarske ideje pratilo je i njegovo potomstvo sve do kraja postojanja Carevine nakon Prvog svetskog rata. Zahvaljujući inerciji koju je stari grof Mikloš Karas pokrenuo, danas ovde imamo i ostatke vila i parkova, kao i zgrade železničke stanice koji su nastajali u vekovima koji su usledili.
Sam dvorac danas predstavlja verovatno sve ono što ne želi niko dobronameran.
Iako se arhitektura može videti i dalje, pa čak i detalji, zdanje je zapravo zapušteno i predstavlja u najmanju ruku bezidejnosti o tome šta činiti sa nasleđem koje bi svako poželeo.
Park koji okružuje dvorac je u još zapuštenijem stanju, ali dalje je čitav kompleks možda i ponajbolje očuvan od svih zaveštanja koja su ostala iza porodice Karas. Naime, pomenute vile su bile deo parkovskog ambijenta u kome se plemstvo onog doba odmaralo i uživalo u kupališnim objektima, no doseljavanje koje se desilo prvo u novonastaloj Kraljevini Jugoslaviji oduzelo je celom kompleksu onu izvornu vrednost. Vile su postale stambeni objekti u kojima su samo crep i cigla imali vrednost, dok su ostali elementi reprezentativnog kompleksa polako nestali pred naletom tadašnjih migracija iz ruralnih predela.
Sam dvorac je sličnu sudbinu doživeo nešto kasnije, a konačan udarac zadat je zatvaranjem škole koja je u njemu neko vreme funkcionisala po završetku Drugog svetskog rata, i od tog udarca se dvorac nije nikada oporavio. Pustara koja je nekada ovde bila zapravo se naselila unutar dvorskog kompleksa.
Danas je jasno kao dan da bi održavanje i rekonstrukcija dvorca bio prevelik zalogaj i za daleko veće lokalne zajednice od horgoške, i bez intervencije države teško da će ikada ovo zdanje zasijati onim sjajem koji ga je krasio duže od veka, sve do sumraka Habsburške Monarhije i Carstva sa kojim je nestao i taj sjaj.
Нема коментара:
Постави коментар