Objektivom po Srbiji - Dolina Lopatnice, retko viđena lepota prirode i čovekovo klanjanje njoj

Lopatnica, pritoka Ibra.

Reka bez nekih pompeznih istorijskih obeležja, voda koja nema nikakav naročit geografski značaj.

Niko je nije prelazio pošto je konstatovao da je kocka bačena, i niko na njoj nije slavu sticao junaštvom kojim je domovinu branio. Reka je to jedna koja je oreol svoje slava sama tkala, pre svega uspevši da ljude opčini svojom lepotom, te ih natera da je poštuju.

Itekako poštuju.

Jedna od onih zagonetki prirode koje nikako ne uspevamo da dokučimo - zašto i kako baš ova reka uspeva da stvori magiju u kojoj ljudi koriste ono što pruža, a zauzvrat je ne uništavaju.

No, šalu na stranu, zaista se radi o sjajnom primeru upravo toga da su oni koji koriste reku, razumeli njen značaj, i čak ugledali negde i vlastitu budućnost na tim obalama.

Naravno, to je moguće ipak samo kroz turizam, potpomognut, u ovom slučaju, i zdravljem.

I, baš o tom turizmu sam želeo i da ispričam ovu priču, poprilično jedinstvenu kod nas, za sada.

Priča bi čak mogla i da počne u onom stolu...iza sedam gora, iza sedam planina, jer kilometara do ove skrivene lepotice ne fali, nimalo. Tačnije, od Kraljeva će nam trebati dvadesetak kilometara da bismo stiglo do ušća Lopatnice u Ibar, i kraj sela Bogutovac krenuli uzvodno, dok će od Beograda skoro dvesta kilometara ostati iza nas kada tu stignemo. Nekome tolika udaljenost zaista može zvučati kao sedam gora i planina, ali jedno je apsolutno sigurno. Svaka gora i planina ostavljena za sobom, jednako kao i svaki kilometar - vrede.

Shvatila je to i država poodavno, shvatila i lokalna samouprava, i svuda ćete čuti kako se u ovaj sakriveni dragulj turizma ulaže svake godine kroz subvencije. Ne mogu da to potvrdim, posebno ne za svaku godinu, ali deluje kao da nijedan uloženi dinar nije proćerdan. Ovde se priroda okitila prirodom posle svih tih ulaganja, i najnormalnija stvar je što se sav turizam ovde vezuje za prirodu i tradiciju, te je i reč 'etno' ovde nekako podrazumevana. Nekoliko etno domaćinstava, i brojni privatni smeštaji u sličnom stilu, a većina njih je oslonjena direktno ili indirektno upravo na reku Lopatnicu.

Bogatstvo mineralnih voda, pored same reke bistre poput suze, još jedan je adut turizma, i stoga je u dolini reke i moguće pronaći čak dve, iako manje poznate, ali ipak dve banje. Jedna je upravo Banja Lopatnica, dok je druga Bogutovačka banja. 

Samo mesto Lopatnica sa sve banjskim ambijentom broji nešto preko dvesta stanovnika, ali dolinom prelepe reke nosilac turizma su zapravo vikendice koje su, poštujući sasvim pristojne ugostiteljske i smeštajne standarde, uz veoma popularne i pristupačne cene, učinile Dolinu Lopatnice posećenom od marta do novembra. I ne samo to, već je većina gostiju zapravo već boravila ovde, ili im je preporučeno upravo od onih koji jesu. Najsnažniji i najpostojaniji argument, preporuka iz apsolutno prve ruke.

Priroda koju je čovek preuzeo u svoje ruke, i uspeo da živi nadalje od nje, ali i u skladu sa njom.

Nekoliko plaža duž rečne doline, ali bez bačenog smeća, ispisanih grafita ili polomljenog pa ostavljenog inventara. Da, ovde je to, izgleda, moguće baš tako.

Nekoliko mostova preko reke, turistički, uglavnom privatni kapaciteti, na obe obale reke, ali i dosta mobilijara za decu u njima, kao i bazena, ležaljki, suncobrana....

I sve i dalje usklađeno sa ambijentom netaknute prirode. I dalje je tu osnovna privredna aktivnost meštana, poljoprivreda. I nekako, i to ispadne turistička atrkacija na svoj način. Naravno, nekome neće krava na ispaši biti baš atrakcija, a nekome će i stado ovaca na travnatoj kosini delovati nepotrebno ili ružno, ali ima i nas koji to itekako smatraju atraktivnim, prijemčivim oku, a bo'me i objektivu. I taj neporemećeni sklad sa prirodom.

Reka ukroćena u bazene. A i dalje netaknuta.

Plažice na kojima se mladi smeju i zaljubljuju, šepure i stasavaju u momke i devojke, a plaža i dalje netaknuta...kao divlja.

Šume koje se spuštaju na obale, i visovi koji, reklo bi se oholo gledaju na ovu čarobnu dolinu, tek ponekim krugom kakvog orla povremeno pobrkani u tom oholom pogledu sa visine. Da, sve je tu.

Pejzaži koji se ređaju bukvalno tamo kud pogled okrenemo, ili....posle nekog vremena i ne okrećemo, već pogled sam traži šta je oku milo. A toga ima za svakoga ovde.

Ne, nije za visoke potpetice, već je pre za patike, ali dva para patika usklađenog koraka, sa rukom u ruci, istražiće prelepu dolinu Lopatnice daleko detaljnije, iscrpnije i romantičnije nego bilo kakav putopis.

Toliko toga funkcioniše u savršenom skladu sa prirodom, da na momente deluje da su ovde prvo nastale kuće, mostići i bazeni, pa je tek onda odnekud stigla i priroda, jer inače je teško objasniti odakle toliko poštovanja prirode...I, ako se opet vratimo na one subvencije kojima se podstiče turizam u ovom kraju, deluje kao da je svaki uložen dinar, ne samo našao svoje mesto, već i predstavlja primer kako treba živeti od prirode, a u skladu sa njom. Da, dolina Lopatnice je nešto veoma jedinstveno kod nas. Možda još niko nije uspeo da dokaže da je čista poput naše najčistije reke Gradac, ali zato lepote ne fali nimalo. 

Nimalo.

No, dosta je bilo priče, zakoračimo ipak malo slikom kroz ovu fantastičnu dolinu, a kada dođe vreme, ne sumnjam da će većina nas ovde pronaći neke otiske stopala koje će slediti u potrazi za svojim ličnim komadom Raja.

Mesto sa koga po tradiciji kreće uvek seoska litija za slavu, obeleženo je od strane privatnika koji su svoj rad nastavili u inostranstvu, impozantnim, ali ne i kitnjastim krstom, kao i ambijentom od kamena, koliko da se pristojno i dostojanstveno obeleži mesto na kome se svi sjedine i krenu u tihu molitvu, razgovor ili samo ćutanje u svoju tradicionalnu svetovnu šetnju.

Obeleženo od strane jednih, a prihvaćeno i održavano od strane svih.

Zaista lep gest, lep detalj koji govori o ljudima ovog kraja.

I, detalji.

One majušne, naizgled neprimetne sitnice koje na svoj tihi ali prodoran način, grade duh i atmosferu starinskog, tradicionalnog.

Stvari kojih smo se odrekli u skladu sa napretkom, ali i definicijama vlastitog komfora kome težimo, ovde su našle način da nam dočaraju onaj davnašnji šmek domaćinskog, ono od čega su neki od nas potekli, a neki ga nisu upoznali, ali ih taj šmek podjednako privlači kao i ove starije nostalgičare.

Detalja ima dosta, svaki od njih bi mogao poneku priču ispričati, ne sumnjam.

I svaka kuća u nekom svom stilu, a svaka sređena. 

Doterana diskretno, bez kojekakvih lavova na kapijama.

Rustika i ambijentalna uklopivost dominiraju već pri prvim pogledima.

I naravno, romantika je taj povetarac koji ovde redovno ćarlija, povremeno i pojača, tek da ruka prihvati drugu ruku, tobož da je pridrži preko moguće skliskog oblutka na obali, i da je posle toga više ne ispusti...

Dolina Lopatnice kao da je dizajnirana za romantiku.

Čak i porodične priče ovde dobijaju svoj dah romantike, a tome je možda upravo bistra, krivudava, ali nadasve magična reka, i kriva.