Pojmovi po kojima se sećam: hotel raketa, Kadinjača, Zlatibor, Užice, Užička republika, komplet pretop. lepinja, specijalitet, Tarabići, Kremansko proročanstvo, Ere, moto skup...
Kada sam prvi put, pre više decenija, čuo za Užice, imalo je za to doba, veoma uobičajen prefiks. Titovo Užice. Bilo je tada više gradova koji su nosili isti prefiks, ali je Užice bilo jedinstveno među svima njima. Tamo se nekada davno odigravala ratna drama u kojoj je Užice bilo jedina slobodna teritorija u okupiranoj Evropi... U međuvremenu sam počeo da razaznajem Užice i po drugim specifičnostima i konačno je postalo nezaobilazno na putu ka Zlatiboru i čitavom tom kraju uopšte.
Pa Tarabići...i po njima sam prepoznavao sada Užice.
Zatim je stigao i pršut, slanina, kajmak i lepinja, hotel u obliku rakete...
Danas sam siguran da će svako naći svoj lični zaštitini znak čim prošeta veličanstvenim gradom podno Kadinjače. Ja sam prošetao, gledao, slikao...
Postoji dosta stvari koje bi se mogle opisati, ali nešto se razmišljam...Užice naprosto treba doživeti, probati, obići, sačekati da se smrkne i zatvori glavna ulica i postane šetalište. Treba ga osetiti i udahnuti punim plućima, taman dovoljno da ga ponesemo sa sobom i da nam potraje do sledećeg dolaska. Zato, ništa više teksta, samo slike.
Kada sam prvi put, pre više decenija, čuo za Užice, imalo je za to doba, veoma uobičajen prefiks. Titovo Užice. Bilo je tada više gradova koji su nosili isti prefiks, ali je Užice bilo jedinstveno među svima njima. Tamo se nekada davno odigravala ratna drama u kojoj je Užice bilo jedina slobodna teritorija u okupiranoj Evropi... U međuvremenu sam počeo da razaznajem Užice i po drugim specifičnostima i konačno je postalo nezaobilazno na putu ka Zlatiboru i čitavom tom kraju uopšte.
Pa Tarabići...i po njima sam prepoznavao sada Užice.
Zatim je stigao i pršut, slanina, kajmak i lepinja, hotel u obliku rakete...
Danas sam siguran da će svako naći svoj lični zaštitini znak čim prošeta veličanstvenim gradom podno Kadinjače. Ja sam prošetao, gledao, slikao...
Postoji dosta stvari koje bi se mogle opisati, ali nešto se razmišljam...Užice naprosto treba doživeti, probati, obići, sačekati da se smrkne i zatvori glavna ulica i postane šetalište. Treba ga osetiti i udahnuti punim plućima, taman dovoljno da ga ponesemo sa sobom i da nam potraje do sledećeg dolaska. Zato, ništa više teksta, samo slike.
Нема коментара:
Постави коментар